Poljoprivreda

Sprečavanje prodaje obradive zemlje strancima je nužno privremeno rešenje. Naši poljoprivrednici, poljoprivreda, ekonomija, u ovom momentu nisu spremni za ravnopravnu utakmicu na evropskom i svetskom tržištu. Stavljanje naših strateških resursa na doboš ravno je brisanju naše budućnosti. Zbog korupcije u državi zemlja nam izgleda kao stara društvena firma koju budzašto privatizuju, rasparčavaju i prodaju u delovima. Proizvodne fabrike otišle su u staro gvožđe, industrijsko zemljište za šoping centre, a sada sledi licitacija zemlje sa koje se hranimo, po što većoj proviziji i manjoj ceni.

Stručnjaci tvrde da opšta zabrana prodaje zemlje strancima nije moguća bez raskida Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, jer je u njoj promet poljoprivrednim zemljištem slobodan. Ali mi u Evropu ne želimo goli i bosi. Zato treba naći pravni način da se naši nacionalni resursi zaštite dok ne povratimo državu i njeno funkcionisanje dignemo na evropski standard. Tek kada budemo imali državu, odnosno pravnu sigurnost, strateško ekonomsko planiranje, uređeno tržište i institucije koje ne rade po diktatu već po zakonu, moći će ekonomija (i poljoprivreda) da stanu na noge i budu spremni za otvoreno evropsko tržište kapitala, robe i ljudi. Ako ipak prodaju zemlje strancima ne možemo da zabranimo, a da ne prekinemo proces pridruživanja, tada država nipošto ne bi smela da koristi pravnu mogućnost da zemlju prodaje strancima (baš kao i što ne bi smela da proda Telekom). Ona pogotovo ne sme zemljište da prepušta “ispod žita” sumnjivim investitorima pod netransparentnim uslovima, što sadašnja vlast radi. Čineći to, svesno gazi nacionalne interese zarad lične koristi.

Uporedo sa izgradnjom pravne države, agro-ekonomskim merama, treba osnaživati domaće poljoprivrednike. Između ostalog, nivo subvencija poljoprivrednim proizvođačima morao bi da bude na nivou proseka EU (mereno prema BDP). I uslov reciprociteta mora da postoji. Kada dođemo do toga da naši seljaci ili firme, ako požele, mogu da kupuju vinograde u Francuskoj, tek tada ne treba da sprečavamo ni obrnuto. Do toga nikad nećemo stići ako prethodno svoju zemlju prodamo, a novac bude iznet u inostranstvo radi lagodnog života pojedinaca.

I pitanje restitucije mora da bude pravedno i u potpunosti rešeno.