[NAJAVA] Beograd se voli, Beograd se brani!

Pokret slobodnih građana vas poziva na skup “Beograd se voli – Beograd se brani” koji će se održati 20. oktobra u 19:00 časova na Trgu republike, gde će okupljeni glasno poručiti da Beograd treba da bude grad svih građana koji ga brane svojom stručnošću i odgovornošću.

[NAJAVA] Odbrani slobodu

Pokret slobodnih građana poziva sve ljude koji žele izbore bez ispeglanih listića i lažnih glasača, sve one koji bi da biraju slobodno i da budu izabrani pošteno, da u petak, 6. oktobra u 18 časova, dođu na Trg republike u Beogradu.

Dođite, važno je! Ili ćemo dozvoliti tetkama iz Kanade da peglaju listiće dok mi žmurimo ili ćemo mi da se okupimo i svima kojima treba skinemo fantomke.

Dobrodošli su svi – i građani i političke stranke, i udruženja i sindikati.

Odbranimo zajedno demokratiju i pravo na poštene izbore!

Janković za Blic: Vrati se, dete, lepo je ovde

Srbija je kalendarski u 21. veku već 17 godina. Dok se u svetu nano-roboti spremaju da leče ljude, naš vođa pred kamerama pobedonosno maše kablovima, kao najnovijim tehnološkim čudom. Kablovi su iz fabrike u kojoj radnici ne rade ni nedeljama pošto ju je vođa otvorio, te se ipak radi o kablovima iz budućnosti ili koji se sami prave – nasmejali bi se da nije tragično.

Od takvih laži, šanse Srbije u nastavku 21. veka bolje je gledati realnijim očima. Pre svega ako želimo da Srbija uopšte postoji ne samo na početku već i na kraju ovog milenijuma, treba odmah da napravimo ozbiljan (P)okret, što dalje od farsičnih i megalomanskih pojava “naj-više, bolje, jače”, od faraonske i farsične politike laži i nasilja. Trenutno nemamo realan osnov ni za šta drugo, sem za skromnost. Čak ni sam državni opstanak do kraja 21. veka ne možemo uzimati kao zdravo za gotovo. Prvi uspeh biće ako se u narednim decenijama iz Srbije ne odsele svi, bilo u druge zemlje, bilo pod zemlju, jer smo stvarno postali “narod najstariji” koji sve manje ima i ko da leči. Drugo, nadajmo se da neki novi eventualni svetski sukob ne pobriše granice kakve ih sada znamo. Rečima Federike Mogerini da Balkan ne postane šahovska tabla  za zakulisne igre velikih sila , koja pod njihovom  težinom, možemo dodati lako puca. Treće, moraćemo se postarati da nas vođe u regiona, kada više ne budu imali kud da se kriju od građana čija su očekivanja opet izneverili, iznova ne zavade do mere da nas svet proglasi definitivno nedoraslima, postavi nam stečajnog upravnika i pretvori nas u zabavni park za bogate strane turiste. Dalje, zarad golog opstanka morali bi smo da sprečimo naše političke mesije sa ličnim biznis-planovima da vodu, obradivu zemlju, energetske I druge strateške resurse rasprodaju radi lažnog povećanja dži-di-pija i trpanja novca u privatne džepove. Jer ćemo ostati gladni i žedni na tuđem i gledati kako nam oni koji su ih prodali mašu  iz  “vazduplohova” na putu do neke od svetskih destinacija za uspešne diktatore u penziji I njihove  verne dvorske  budale. Tako ako prevaziđemo nabrojane i štošta drugih rizika, Srbija bi u 21. veku mogla da opstane. I to će, imajući u vidu kako nam u poslednjim decenijama ide, i u kakvom nam je zemlja stanju, biti uspeh.

Kako ćemo napraviti politički preokret potreban za opstanak? Sigurno ne tako što ćemo istinsku demokratiju žrtvovati za stabilokratiju i na kraju ostati i bez demokratije i bez stabilnosti. Niti sa političarima koji nastavljaju filozofiju  “sistem je dobar, samo ja mu falim”.

Dve su promene na političkom nivou preduslovi za uspeh Srbije u 21. veku – promena  karaktera  politike i prekid politizacije svih državnih poslova. Ukratko – treba nam otklon od profesionalne otuđene politike i samodovoljnih, večitih političara ka participativnoj demokratiji, odnosno  kvalitetnom  učešću građana u donošenju odluka koje ih se tiču, sa liderima koji su zaista “jedni od nas”. I treba nam departizacija uprave i javnih poslova. Nije najveći državnik onaj koji se (lažno, u našem slučaju) hvali kako najviše radi, već onaj koji omogućava drugima da s uspehom rade, rekao je davno Frensis Bekon. Ako nova vlast omogući pravnicima, ekonomistima, urbanistima, inžinjerima, policajcima, doktorima, profesorima… svakom da radi svoj posao, a politiku približi “običnom” čoveku toliko da uvidi da preko nji zaista može da utiče na svoj život, te poželi da se uključi u politički život zajednice, iznese svoje  probleme i utiče na način njihovog rešavanja, imamo šanse da ostvarimo cilj i pobedimo izazov modernog doba – krizu demokratije. To su preduslovi za uspeh Srbije u 21. veku.

Ako time obezbedimo dalji opstanak nacije, generacije koje pamte sankcije, astronomske inflacije, ratove, bombardovanja, ubistvo premjera i ubistvo novinara, poželeli bi da naša zemlja u 21. veku ipak bude  “dosadnije” mesto za život. Zamislimo nas bez pretnji državnim udarima, napadima, okupacijama u stvarnom miru sa sobom i okruženjem. Zamislimo decu kako u modernim učionicama i postaju misleći kreativni ljudi za kakve će u budućnosti uvek biti posla, a ne najjeftinija radna snaga koja u svakom momentu može da zameni robot ili softver. U tekstu za “Blic” od pre desetak godina pisao sam, iz perspektive zaštitnika građana  viziji države u kojoj čovek ulazi u instituciju, potpisuje zahtev za socijalnu pomoć i saglasnost za pristup podacima potrebnim za obradu tog zahteva koji su svi u posedu državnih organa. Nekoliko sekundi kasnije, pošto su povezane baze pokazale njegovo imovno stanje i druge potreben podatke, ljubazni službenik mu uručuje rešenje o pomoći, koja je već na njegovom računu. Bez veze, bez mita. Bez ministra koji ga oblači u crnu uniformu i vodi na prinudni rad. Ako bi smo mogli  da za ovu priliku “izvoljevamo”, zamislimo još da se ne radi o zahtevu za socijalnu pomoć, već subvenciji za postizanje pune enrgetske efikasnosti porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. I da se “radnja” ne dešava pred šalterom, već u virtualnom elektronskom prostoru, uz uštedu vremena koje se koristi za neke lepše stvari – podizanje dece, druženje, kultura, sport. Izviniće svet ali ne vidim srpske gradove poznog 21. veka onako kako sada izgledaju Njujork, Dubai ili Hongkong, iako su oni danas 50. godina ispred nas. Jer to nismo mi. Zašto se u Srbiji budućnosti i dalje ne bi pekla rakija, terao inat, igrao najbolji tenis i košarka i kritikovali političari šta god da urade? Samo neka to bude sa osmehom, a ne grčem na licu, iz očaja uprkos svemu – kao što je slučaj danas. Zamislimo nas kao deo Evrope oličene u filozofiji, umetnosti, nauci, kulturi i demokratskom političkom prostoru. Imamo šta i da joj da dodamo i šta da prihvatimo od nje. Potrebno je da se kao nacija konsolidujemo bez nacionalizma i šovinizma i uspostavimo socijalnu pravdu bez komunizma. I doživećemo da roditelji kažu detetu koje poželi da se vrati iz inostranstva – hajde lepo je ovde, a ne, “da li si normalan, jesi li poludela”?  Nije to puno zatražiti od života, zar ne.

 


Izvori:

  • Text: Blic
  • Foto: Aleksandar Nakić

Pavićević za Danas: Glava u torbi

U ovom štrajku roditelja i učenika škole “Svetozar Miletić” prelamaju se vrednosti i nevrednosti, pokazuje volja građana i okov sistema

 

Kada nam je zabranio da izlazimo iz učionice na malom odmoru, pa me strogo i pred svima kaznio kada god bi me uhvatio na delu. Kada me terao da radim fizičko i da se penjem uz konopac iako sam mislila kako je to baš onako bespotrebno i da ću zauvek, bez imalo truda ostati mlada i zategnuta. Kad nas je na ekskurziji u osmom razredu, na sveopšte oduševljenje, pustio da divljamo dokle god hoćemo, a onda nam sutradan zabranio da spavamo u autobusu. Kad je, zajedno sa mojom majkom, otkrio da jednog petka nisam bila bolesna, već da sam kod Peđe pila liker od čokolade ceo dan, pa su me oboje kaznili – on ukorom razrednog starešine, a ona zabranom izlazaka, šminkanja, televizora i svega lepog u životu. Kad me terao da trčim kros na Keju, a ja sam samo htela da se sakrijem na neku klupicu, pušim cigarete i kašljem. Kada sam završila osmi razred, ispratio me je rečima “Lepa moja, jednom kada porasteš, ti i ja ćemo sesti u moj kabinet i popiti po liker od čokolade…” Ja sam porasla, on je postao direktor, a škola u kojoj sam provela detinjstvo sada blista. Taj liker nikada nismo popili, a ako ga smene nikad ni nećemo, bar ne u njegovom kabinetu. Zato svi -sadašnji i bivši đaci, roditelji, Zemunci – idite na protest ispred škole “Svetozar Miletić” u Zemunu i ne dajte LJubu – on bi mnogo više uradio za svakog od nas.

LJubo care. I Ana Beloti Družijanić koja je napisala citirani tvit – carica. Literatura može tako snažno da izazove slike iz detinjstva, a ovo dvoje uspeli su da to učine u stvarnosti, ili da stvarnost učine literarnom, da proizvedu vrednost koja se namah podigla kao kontrapunkt enormnoj profanosti i bezdušnosti. Besramlju. Namah sam se setila detinjstva u školi “Branko Radičević” na Senjaku i kako, kao i Ana, nisam bila rada naskakanju na gredu, razboju, “magarcu”, a o drugim činovima, “prestupničkim”, da i ne govorimo – raspravi sa profesorima, šta jeste, a šta nije, da li nešto znači ovo ili ono. Tada se uči to za čim se danas vapi – kritičko mišljenje. Sreća je velika bila, a tome mnogi iz moje generacije duguju izdržljivost u zlu, što je pobuna u mladosti shvatana i kao formiranje ličnosti, i često kao vrlina, a ne mana. I otac mi je bio profesor, predavao je i pedagogiju. Docnije, u životu, slušala sam od studenata kako je znao da upita studenta, posle neuspešnog ispita šta će da radi u životu, i da, ako hoće u administraciju može da dobije šest, ali da bi bilo dobro da ga ne nađe u školi.

Stid je dat čoveku, deca se stide kao što se smeju ili plaču. I bez znanja o moralnom sistemu. Iz stida proističe i savest. Bestidnost i nedostatak savesti šire se od vrha na sve strane, društvo je optočeno proizvodnjom nihilizma. Do tačke da ljudi gube svest o svojoj moći, o svrsi dnevnog i političkog reagovanja na zlo koje im se priređuje. I nije lako objasniti u čemu je stvar. Zato što argumenti nemaju važnost, pitanja nemaju odgovore, sistem vladavine ne počiva na logici i apsurd se javlja kao fatum. Sociopate nemaju odnos sa drugim ljudima, oni se njih ne tiču. I sve je moguće kao što ništa nije moguće. I “zašto baš ja da se bunim, kada drugi to neće”, i “ništa ne vredi”. I tu se krug nemoći zatvara, nastaje entropija.

Evo, na primer dijalog sa menadžmentom Beograda: dok se veliko građevinsko preduzeće “Ratko Mitrović” do kraja uništava neplaćenim radom radnika koji postavljaju i fatalne, valjda ukrasne, ploče po raskopanom terenu, svuda, kao da sahranjuju, dotle su vlasnici Beograda “zapandrčili” (Basara) saksije sa cvećem u preopterećenoj (isključenjem drugih pravaca) glavnoj prometnici Beograda, u ulici Kneza Miloša, u avgustu mesecu, na temperaturi 40. “Kreativni tim” reprezentacije moći dosetio se da zasadi cveće u saksijama koje vise o banderama, nisam videla, ali kažu kako ih tokom ranog jutra zalivaju iz cisterne. Reći ćete da je ovo “estetiziranje” grada, posle svetlećih visuljaka koji su nam čitavu zimu “osvetljavali” grad komunalno i sporedno pitanje Eto sada i Mataruške Banje u sred Beograda. I nije to komunalno pitanje već “pogled na svet”. Sa kojim treba stupiti “u dijalog”.

Ovo načelo predstavljanja, sajmovima, robnim kućama i raznim jadama (kobasicijadama i grožđijadama u kome učestvuje i uživa vrh države, kao zamena, pa i kao i lansiranje privida o stvarnim tokovima života opisala je – za taj čin govora progonjena – Dragana Rakić, članica i odbornica DS, u ovim novinama. I morala je biti odstranjena iz mogućnosti bilo kakvog uticaja na svakodnevnu pretenziju da se ostvari kapilarna kontrola nad svakom porom društva, što je određena vrsta feudalizacije vidne golim okom, ali ne na tv i konferencijama za štampu kojima se upravlja ovom zemljom. Sve mora biti naše, jer vreme je kratko, i resursa sve manje.

Preostalo je malo toga od onoga što smo imali, kao zemlja i kao društvo. Siromaštvo je veliko, SNS je toga svestan i zato treba sve držati u posedu, kapilarno, sve i svakoga, do kraja. I kada se radi i pogotovo kada, o mesnoj zajednici Vršca na granici sa Rumunijom, i tu se mora kapilarno vladati, ne sme ni jedna ćelija društva da ostane nekontrolisana i zdrava, a na prepoznavanje takve situacije i govora o njoj, sledi represija, u vidu premeštanja na drugo, niže radno mesto. “Mene su građani izabrali da govorim, a ne da ćutim, i ja govorim gde god mogu, u prilici sam da govorim sve ono što mnogi Vrščani misle, ali ne smeju da govore o tome. Stojim iza svakog reda koji sam napisala” kaže Dragana Rakić. Dragana sme i zato se mora ućutkati da i drugi Vrščani ne počnu da govore.

“Prvog septembra 1997. godine krenula sam u peti razred OŠ “Svetozar Miletić” u Zemunu, i prvi put se srela sa čovekom koji je bio jedan od ključnih faktora da tih tužnih devedesetih moje i odrastanje mojih školskih drugova ne skrene sa pravog puta. Prvog septembra 2017. godine tog čoveka hoće da smene sa mesta direktora škole koja je zahvaljujući njemu postala jedna od najboljih u Srbiji.”

Direktora LJubomira Mosurovića. Razlozi su naravno, proceduralni, kao oni u ostacima Parlamenta Srbije. I jer tako hoće ministar prosvete koji ovim činom, u paradoksalnom štetočinskom postupanju SNS-a “po zakonu” uništava zdravi deo prosvete.

1997, o kojoj piše jedna od učenica, godina je etničkog čišćenja u Zemunu, iseljavanja građana nesrpske nacionalnosti, hrvatskog porekla, i useljavanja “naših”, to je godina u kojoj je Ivan Barbalić ostao bez stana, a njegovo dete sa “hrvatskim pasošem” nije moglo da ide u “našu školu”, zemunsku.

U tom Zemunu godine 2017. sakupili su se roditelji i učenici osnovne škole “Svetozar Miletić” da ne dopuste smenu direktora i da brane ugled obrazovanja. Jer obrazovanje, pojam, počiva na obrazu, časti, i znanju, na etici, i ako hoćete na estetici, na časnom i lepom, na nesociopatskim odnosima, na međusobnom dijalogu ljudi, profesora, đaka i roditelja. Ako znaš šta je moralno i šta je lepo, naravno da ćeš se pobuniti protiv posedovanja, naravno da ćeš zahtevati da si subjekt, a to je ono što nam ne daju biti, imamo biti korisni i poslušni. Zato se u ovom štrajku roditelja i učenika škole “Svetozar Miletić”, prelamaju vrednosti i nevrednosti, pokazuje volja građana i okov sistema. Paralelni krvotoci naše stvarnosti. Iz koga zjapi nasilje.

Nema u školi “Svetozar Miletić” “vršnjačkog nasilja” (kako je oduran ovaj eufemizam), to kažu i roditelji i “vršnjaci”. Nema, jer je u školi sklad i jer direktor sarađuje i vaspitava. Štrajk roditelja i učenika koji ne dozvoljavaju da se LJubomir Mosurović smeni, jasno pokazuje, postojanjem ljudske zajednice, put protiv nasilja. Ne, proizilazi iz stava Ministra prosvete Mladena Šarčevića, njegova je volja, naša je volja esenesovska, volja za moć (mada je imoralizam složenija kategorija), ali ta složenost nije dostupna izvršiocima, oni nastoje da ne bude dostupna ni učenicima, jer bi tada pluralizam i individualizam bio moguć, gušenje takve mogućnosti je čin nasilja i izazivanje “vršnjačkog nasilja”. Štrajk roditelja i učenika škole , je zapravo prosvetni čin, ma šta ministar prosvete hteo. To je obrazovanje. Mesto govora. Slobode govora, kritičkog mišljenja, empatije i solidarnosti.

 


Izvori:

Uvažavanje ljudskih prava – garancija slobode

Odbor za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost Pokreta slobodnih gradjana povodom održavanja Nedelje ponosa i Parade ponosa u Beogradu, podseća na vrednosti slobodnog i demokratskog društva, kome težimo i za koji se borimo. Te vrednosti su bazirane na ostvarivanju prava i sloboda svakog građanina, a proklamovane su vodećim međunarodnim dokumentima, od kojih većina čini i sastavni deo nacionalnog zakonodavstva.

 

Nažalost, jedan od ključnih problema u Srbiji predstavlja činjenica da je veliki broj odredbi pozitivnog prava mrtvo slovo na papiru, protiv čega se PSG bori od osnivanja. Želimo da se slobode i prava svih građana jednako poštuju i omogućavaju nesmetanim uživanjem.

 

Najbolju potvrdu da zakonodavstvo i njegova primena nisu u korelaciji, predstavlja poslednji izveštaj Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji, po kome LGBT populacija i osobe koje žive sa HIV-om spadaju u najdiskriminisanije grupe u Srbije. U izveštaju je konstatovano i da su LGBT osobe izložene diskriminaciji u raznim oblastima života: zdravstvu, zapošljavanju, obrazovanju, pristupu socijalnim uslugama.

 

LGBT osobe su često žrtve zločina iz mržnje i govora mržnje, ali ti zločini nisu adekvatno istraženi, nema sudskih presuda koje ih sankcionišu na osnovu stvarne ili pretpostavljene seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. PSG podseća da Srbija danas treba da dokaže da smo društvo koje je otvoreno i slobodno, i da je država dužna da jednako štititi sve svoje građane.

 

Za članice i članove PSG zaštita ljudskih prava je ključna vrednost na kome počiva zdravo demokratsko društvo. Ljudska prava ne smeju da zavise od toga da li će Srbija biti u Evropskoj uniji, već njihovo poštovanje mora predstavljati temelj svakog modernog društva i vrednost koja se štiti po svaku cenu.

 


Izvori:

Maglai za Danas: PSG će se izboriti sa svim izazovima koji nam predstoje

– Posle više od godinu dana vršenja vlasti SNS-a, je evidentno da se ništa ozbiljno neće promeniti. Pokrajinske institucije su još sporije, neefikasnije, partokratija veoma prisutna, nema ozbiljnih reformi nadgradnje, mladi masovno odlaze iz Pokrajine u inostranstvo. Najavljuju se veliki projekti, a ni svoje puteve nismo u stanju redovno da održavamo. Ne bih da plačemo za vremenima kada je DS vodio Pokrajinu, ali je činjenica da je kvalitet kadrovske strukture bio znatno bolji, kaže u razgovoru za Danas Jene Maglai, bivši gradonačelnik Subotice, sada član Predsedništva Pokreta slobodnih građana, upitan da uporedi vlast naprednjaka i demokrata u Vojvodini.

 

*Vodili ste na izborima 2016. Pokret za građansku Suboticu, zašto ste sada u PSG Saše Jankovića?

– I dalje sam u Pokretu za građansku Suboticu, vodim odborničku grupu i radim sa saradnicima na jačanju te lokalne organizacije. Program i ciljevi pokreta za građansku Suboticu i Pokreta slobodnih građana su veoma slični. U PSG predstavljam pokrete i organizacije koje su podržale predsedničku kandidaturu Saše Jankovića i koji žele da i ubuduće kao samostalne organizacije grade stratešku saradnju sa Pokretom slobodnih građana.

 

*Kako vidite šanse PSG na političkoj sceni Srbije, budući da je Pokret izložen jakim negativnim propagandnim udarima vlasti, ali i kritikama etablirane opozicije?

– Ne bi PSG bio izložen konstantnim negativnim udarima da ne predstavlja ozbiljnu pretnju aktuelnoj vlasti i mnogim političkim strankama opozicije. Ova vlast sistematski preventivno guši svaku opasnost za opstanak na vlasti, i do sada je bila veoma uspešna u tome. Politički uticaj i podrška PSG na političkoj sceni Srbije će u budućem periodu samo jačati. Otklon od političke trgovine, jasni principi političkog delovanja, zastupanje goruće potrebe za korenitim reformama u svim segmentima našeg života, novi, stručni i neukaljani ljudi će nepobitno dobiti podršku sve većeg broja naših sugrađana. Treba pametno i marljivo raditi i rezultati će doći, bez obzira na veoma teška iskušenja kroz koji PSG trenutno prolazi.

 

*Kako komentarišete izjave Nenada Čanka na temu ko je trojanski konj u opoziciji?

– Po mom ličnom mišljenju i Nenad Čanak i mnogi drugi lideri opozicije su već odavno sazreli za političku penziju. Previše dugo su odlučivali o našim sudbinama da bi posle toliko godina propadanja za građane Srbije bilo šta dobro uradili. Krajnje vreme je da poštede narod od svog daljeg političkog delovanja.

 

*Koji je potencijal PSG u Vojvodini, budući da je Janković na predsedničkim izborima dobio podršku mnoštva organizacija?

– Smatram da PSG najveći potencijal ima u Vojvodini i većim urbanim sredinama. Najbolje izborne rezultate je i sam Saša Janković kao predsednički kandidat postigao u urbanim sredinama i Vojvodini. Uz izgradnju jake organizacijske strukture PSG ima veoma dobre šanse za uspešan izborni rezultat u Vojvodini.

 

*Kako komentarišete to što su vladajući naprednjaci više puta u svojim propagadnim glasilima ukazivali i na to da je Jankoviću podršku dala Vojvođanska partija Aleksandra Odžića koji je označen kao separatista?

– Predsednički izbori imaju svoju specifičnost. Saša Janković ne deli separatističke stavove vezane za Vojvodinu, ali se zalaže za njenu istinsku autonomiju. Kao što sam naveo, vladajuća stranka na sve načine pokušava da diskredituje PSG, a prvenstveno njegovog predsednika fabrikujući neistine. Separatizam u Vojvodini nema nikakvu ozbiljnu podršku u njenom biračkom telu, tako da je to istrošena priča kojoj je aktuelna vlast uvek pribegavala kada nema rezultate svog rada, kako bi skrenula pažnju javnosti sa životnih problema građana.

 

Dobićemo podršku opozicionih birača

*Verujete li da predstojeći beogradski izbori imaju širi politički značaj i da Pokret slobodnih građana može da iznese tu kampanju? Na koje birače PSG računa?

– Sigurno da beogradski izbori imaju širi politički značaj. Beograd je država u državi, sa ogromnim materijalnim resursima, a mesto gradonačelnika Beograda ima posebnu težinu u hijerarhiji javnih funkcija. Smatram nespornim da PSG trenutno predstavlja organizaciju koja će dobiti najveću podršku građana Beograda iz tzv. opozicionog bloka. Neće biti nimalo lako da PSG iznese tu kampanju, s obzirom na raspoložive materijalne resurse i organizacionu strukturu. Ali smatram da će se PSG izboriti sa tim izazovima i postići zapažen izborni rezultat, s obzirom da urbane sredine prednjače u prepoznavanju neophodnosti korenitih promena u društvu, kao nadi boljitka cele naše zajednice. Za PSG će i dalje u najvećem broju da glasaju intelektualci, mladi i srednja građanska klasa, koji svi strmoglavo klize ka siromaštvu i potpuno su svesni pogubne politike vladajućih stanaka.

 


Izvor:

Obeležena “noć demokratije” u Srbiji

Bez tribina i političkih govora, sa željom i voljom da se na demokratiju gleda sa optimizmom onoga što budućnost može doneti, a ne pesimizmom prošlog i sadašnjeg trenutka, Pokret je umetničkim performansom poručio da je hitno potrebno ubrzati puls demokratije u Srbiji, pa je čitava noć nosila naziv “Reanimacija demokratije”.

 

Na skupu su govorili sociolog Ratko Božović, građanski aktivista Filip Vukša i radio voditelj Igor Brakus, a gostima je muziku puštao i ploče vrteo glumac Sergej Trifunović. Događaju su prisustvovali ljudi iz sveta kulture i novinarstva, koji se saglasni u oceni da je demokratija u Srbiji utihnula.

 

Goste je na ulazu u salu sačekala “glasačka kutija” i neopeglani “glasački listići” na kojima je svako od njih mogao da napiše svoj odgovor na pitanje šta je za njih demokratija.

 

Na početku performansa, profesor Božović je, sedeći na stolici, koja je jedina bila osvetljena, poručio da zbog političke realnosti, ne možemo govoriti o Danu demokratije, već o obeležavanju “noći demokratije” u Srbiji.

– Pa i ovo što samo ja sedim, a vi svi stojite, metafora je za trenutnu političku i medijsku situaciju u našoj zemlji. Mi u Srbiji živimo neprekidnu predizbornu groznicu, što je pretpostavka o nejednakosti političkih subjekata u predizbornoj trci. Jedan aplauz “bogu na zemlji” na dotičnoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, trajao je duže nego celokupan nastup opozicije. Pitam se zapravo, je li demokratija umorena ili je umorna. Ako je umorna hajde da je oživimo – poručio je profesor Božović.

 

Igor Brakus, lider pokreta Sve(je)dno, naglasio je da je moguće nešto promeniti, jer ima mnogo ljudi kojima je prekipelo. Izrazio je nadu da su  ljudi koji podržavaju PSG upravo oni koji mogu vratiti demokratiju u našu državu.

 

Slobodnograđanski aktivista, kako ga je predstavio Brakus – Filip Vukša, rekao je da svest ljudi mora da se probudi i bude na nivou da ne okrećemo glavu od problema na koje svakodnevno nailazimo:

– Neću da se pomirim sa tim da su nam ulice pune rupa, da drveće neće i nema ko da zasadi, da su nam autobuska stajališta, fasade, putevi ruinirani – rekao je Vukša.

 

Naš proslavljeni glumac Sergej Trifunović stao je pred miks pult i puštao odabranu muziku sa 500 ploča koje poseduje. Upitan kako bi objasnio situaciju u društvu, Sergej je u svom maniru odgovorio:

– Veoma je nizak stepen volje ljudi. Sve je jednostavno jezivo, baš onako grozno.

 

Ipak, energija koju je imao dok je bio u ulozi di-džeja i atmosfera u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u kojoj se čitav PSG performans odvijao, govore da puls demokratije i te kako može biti ubrzan.

 


Izvori:

Janković za Vreme: Ne bavimo se kolonama i kombinacijama

Smatramo da je jedino fer i prema biračima i prema nama da ko misli da sa ovom vlašću opozicija treba da sarađuje po bilo kom pitanju ide svojim političkim putem

U političkom rečniku dobili smo još jedan nov, otužan i optužujući termin – “urinarna politika”. Dobili smo i novog “državnog neprijatelja broj jedan”, glumca Sergeja Trifunovića, pored već starog “neprijatelja”, bivšeg zaštitnika građana a sada i predvodnika dela opozicije Saše Jankovića. Paljba naprednjaka varira od toga da su njih dvojica “kukavice i bitange pune mržnje”, pa sve do toga da je njihova politika, ni manje ni više – da ubiju predsednika. Dokazni materijal čine jedan autorski tekst, dva tvita i dve reči – pišanje i grob.

“I zato ću urlati dok god sam živ!”, napisao je, između ostalog, glumac u svom autorskom tekstu isprovociran zastarevanjem slučaja samoubistva dečaka Alekse Jankovića iz Niša koji je trpeo vršnjačko nasilje. “I ‘pljuvaću i pišati po grobovima’ svih koji nas redovno ubeđuju da su užasne nepravde kojima svedočimo normalne i nevažne.” No, podrška Saše Jankovića koji je na svom tviter nalogu objavio Trifunovićev tekst, brže-bolje zgrabljena je čeljustima vlasti koja sada sitno melje svoj plen, svakodnevno i u svakoj prilici.

“VREME”: Možete li da objasnite šta je u ovom slučaju najviše iziritiralo vlast?

SAŠA JANKOVIĆ: Ništa njih ne iritira, samo traže bilo kakav povod da izvrše medijsku diverziju, da nečim skrenu pažnju sa duplo manjeg ekonomskog rasta od proseka u regionu, najnižih zagarantovanih plata u Evropi, lažnih investicija, koruptivnih, netransparentnih subvencija, reketiranja privrednika, poskupljenja struje, otvaranja nezavršenih ili nepostojećih fabrika čipova, autobusa, kablova, nevidiljivih “migova”, iznajmljivanja radnika strancima i zapošljavanja botova u administraciju i javna preduzeća, iseljavanja inženjera, lekara i medicinskih sestara, čupanja grkljana… Znaju oni vrlo dobro da niko nikom nije pretio, ali i da postoje mnogi pristojni ljudi u Srbiji koji se informišu samo preko televizije ili najjeftinijih novina, a koji još ne mogu da poveruju da ono što se emituje i objavljuje ama baš nikakve veze sa istinom nema. Tako računaju da će besramnim lažima u očima tih ljudi najgore ocrniti političke protivnike i da ćemo se mi onda baviti njihovim lažima, umesto svojim aktivnostima.

 

Istovremeno, nesvakidašnje brutalan verbalni, pa i fizički obračun gradonačelnika Subotice i njegovih pomagača sve više ostaje u senci, čak i posle saslušanja. Među onima ste koji se javno zalažu za smenu gradonačelnika, ali da li istinski verujete da će do nje doći?

Zašto ostaje u senci? Zato što svi mi, pa i mediji, čak i ono malo preostalih objektivnih, nesvesno prihvatamo diverziju. I vaše prvo pitanje je bilo o Sergeju i njegovom tvitu. Jednostavno, metodi koje koriste su toliko brutalni i nemoralni da naši umovi ne mogu, a da bar delimično, nesvesno, ne budu pod njihovim uticajem. Do smene SNS gradonačelnika Subotice neće doći, jer Vučić svoju vlast vidi kao pesnicu kojoj se nijedan prst ne sme otvoriti, ma koliko kriv bio. A Laban nije greška, on je tačan predstavnik sistema. Kao što Mali nije smenjen, tako neće ni Laban. Mi ne treba da se nadamo da će SNS da smeni bilo koga, jer bi to bilo kao sa Gašićem, mi celom SNS-u moramo da damo kolektivni otkaz.

Ako ovaj slučaj prođe nekažnjeno, da li to znači da je odaslata poruka da će to postati redovan metod prema svakome ko nije ponizni poslušnik vlasti?

Takvo ponašanje je odavno redovan metod, samo je sada splet okolnosti doveo do toga da opet imamo materijalan dokaz. Nije jedini – setite se „kidnapovanja” odbornika u Kikindi koje je snimila i objavila lokalna televizija, a posle kog je taj čovek promenio politički stav i doveo SNS na vlast. Pogledajte šta se dešava sa opozicionim srpskim političarima na Kosovu – bivaju kidnapovani jedan po jedan, gore im automobili, dok se ne predomisle i podrže takozvanu Srpsku listu, u stvari SNS. Kako prolaze direktori škola, nastavnici, državni i lokalni službenici, novinari… Jesu li kažnjeni oni koji su davili reportere “Danasa” kada je Vučić polagao zakletvu na dužnost koju je prisvojio na nepoštenim i neslobodnim izborima? Naš problem je samo što se još uvek dosta ljudi nada da se to neće dogoditi baš njima, umesto da odmah pokažemo elementarnu solidarnost i brže se udružimo protiv zlog i naopakog.

Često ste u intervjuima upozoravali kako su mnogi građani pod „službenim nadzorom”, ne tako davno saopštili ste da ste i sami praćeni, fotografisali ste mladića koji vas je pratio. S druge strane, prorežimske strukture tvrde da je ugrožen život predsednika Vučića. Da li vas zbunjeni građani ponekad zaustave i pitaju, zaista, šta se dešava u ovoj državi?

Naravno. Ranije su me na ulici zaustavljali pravnici, doktori, nastavnici, sada to prevashodno čine ljudi manje zvučnih zanimanja, skromnijih prihoda, nezaposleni. Osećaju se prevarenim. Još jednom, „običan” građanin često ne može da poveruje da je neko na državnoj funkciji sposoban da brutalno laže, manipuliše, zloupotrebljava. Odavno sam rekao da kada Vučić nešto saopšti, možete biti sigurni samo u jedno: da je istina potpuno suprotna. Od državnog udara dok je u Kini, napada na njega u Srebrenici, 97 ubica sa parcijalnom DNK koji ga vrebaju u Jajincima, strane službe koje mu rade o glavi, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca, NATO-a, Rusa, pa do ubistvenog “bentlija”. Sve više ljudi to shvata, ali on ne menja taktiku, samo je sprovodi „brže, jače, bolje”. Takva je poslednja najava u “Informeru” da ću ja sam sebi organizovati da me lažno prebiju „trojica Bosanaca”. Normalnom čoveku je teško da pojmi toliku manipulaciju, pitaju se šta se to dešava. Ali odgovor u sebi već znaju. Oni čiji glasovi nisu “popeglani”, koji su stvarno glasali za njega, dele se u tri grupe: prevareni, ucenjeni i potkupljeni. Nijedna ne traje večno.

Kako objašnjavate da drugi opozicioni prvaci ipak ne prolaze naprednjačkog „toplog zeca” u istoj meri kao vi?

Nije to pitanje za mene. Samo znam da ovo što godinama prolazim u iole demokratskoj zemlji ne sme da se dešava bilo kome. Na sreću, relativno sam sposoban da se zbog stabilne porodice i kontakata sa javnošću, nosim sa tim. Postoje ljudi koji, kada dođu na nišan vlasti, nemaju nikakve šanse. Boreći se za sebe, borim se i za njih, i obrnuto.

Na polju politike, da li je i zašto definitivno prekinuta saradnja PSG-a sa DS-om, pa i Novom strankom, vašim dojučerašnjim partnerima?

I posle prekida naše saradnje narodni poslanik iz DS Dušan Milisavljević na pitanje “da li DS treba da učestvuje u unutrašnjem dijalogu o pitanju Kosova i Metohije na koji Vučić poziva”, odgovara da se nada da će “sazreti svest u vlasti i u opoziciji da oko nacionalnih interesa srpske države moramo da se dogovorimo, a ne politički nadmudrujemo” Citirao sam i pitanje i odgovor, da bude nesporno. I neki strani faktori smatraju slično. Mi ne, i to je to. Stav Pokreta je suštinski drugačiji: dogovor kuću gradi, ali ne dogovor sa palikućom. SNS za sobom ostavlja samo zgarište. Smatramo da je jedino fer i prema biračima i prema nama da ko mislda sa ovom vlašću opozicija treba da sarađuje po bilo kom pitanju, treba da ide svojim političkim putem. Razlikujemo se i u tome nema ništa loše.

S druge strane, predsednik Nove stranke imao je bitno drugačiju viziju odnosa sa Pokretom i sa mnom, od Pokreta i mene. Posle tih razlika, jedini ko nije učestvovao na protestu opozicije povodom Vučićevog polaganja zakletve je Nova stranka, uprkos dva moja poziva njenom predsedniku. Imamo različita viđenja o načinu opozicionog rada, o međusobnim odnosima i odnosima prema drugim ljudima i to je takođe u redu, treba i te razlike poštovati.

Zbog čega ste tako burno reagovali na predlog izmene Ustava koji je ponudio DS? Nije li za tu priliku bila dovoljna, recimo, kritika?

Da budemo tačni, ponudio ih je ne samo javnosti, već i Aleksandru Vučiću i to kao predsedniku Srbije. Pokret od samog nastanka insistira na samo dva uslova za saradnju sa nama. Bez neposredne ili posredne saradnje sa SNS i elementarno vrednosno poklapanje. Mnogo puta smo predsednik DS i ja razgovarali o njima i šta oni tačno znače. Niko sada ne može stvarno da bude iznenađen, izuzev ako je mislio da se Pokret neće usuditi da bude principijelan do kraja.

 

Ako svako ode svojim putem, može se dogoditi da oko vas više ne bude nikoga. Sada se jedino pominje ime Vuka Jeremića kao potencijalnog saveznika. Da li je on jedini s kim biste mogli da uđete u predizbornu koaliciju? Ujedno, iz PSG se čuju jasni glasovi da na beogradske izbore treba ići u više kolona, pa se potom spajati u postizbornim koalicijama. Je li to konačan stav PSG?

Razumem da se može, ali ne i da se mora ulaziti u predizborne koalicije. Izbori su – izbori, da bi ljudi birali. Ključno je smeniti ovu nepodnošljivu vlast, ali je potrebno omogućiti i da se posle toga zna koju ili koje političke snage građani žele da vide kao vodeće u narednom periodu.
Priča o kolonama je nametnuta, ispada da je bitnija izborna kombinatorika od toga šta se građanima nudi i ko to nudi. A to tvrdi stari politički establišment, oni koji „znaju politiku”. Predstavljaju nam da sve zavisi od tog misterioznog znanja, a ne toga šta smo, ko smo, šta hoćemo da postignemo i za šta smo sposobni. Nije Pokret nastao da bi se bavio kolonama, niti prepakivanjem istih karata koje već decenijama cirkulišu po vlasti i opoziciji. Želimo da promenimo ne samo aktuelnu vlast, već način vršenja vlasti u Srbiji. Za to nije ključno u koliko kolona se ide, već da li se ljudima nudi novi optimizam na zdravim i stvarnim osnovama.

 

U sećanju mi je ostao komentar jednog čitaoca koji je gotovo zavapio pred opozicijom: da li ste zaista svesni koliko nema vremena za dogovore o budućim dogovorima?

I ne bavimo se dogovorima o dogovorima. Samo se od povremenih, normalnih sastanaka lidera političkih organizacija, uz pomoć saradnika vlasti u medijima, pravi lažni šou za umorni narod. Mi hoćemo, znamo, možemo. Beograd je naš grad, Srbija je naša zemlja. Vučić ih je oteo lažima i nasiljem, toga je svestan i zato se plaši i brani izmišljotinama. Pobedićemo ga i vratiti osmehe na lica ljudi.

Razgovor vodila: Ivana Milanović Hrašovec


Izvori:

Gradonačelnik Subotice mora biti smenjen

Ni posle dve nedelje od kako je gradonačelnik Subotice Bogdan Laban na siledžijski i mafijaški način pretio Vladimiru Polovini, asistentu na Građevinskom fakultetu, država ne reaguje. Laban je i dalje na najvišoj gradskoj funkciji, a stravične pretnje upućene Polovini, aktuelna vlast i ne pominje.

 

Miroslav Milojević, zamenik predsednika odborničke grupe Pokret za građansku Suboticu, rekao  je da će zbog toga što Bogdan Laban pravi „slučaj građanina Vladimira Polovine”, Građanski pokret zatražiti Labanovu smenu u Skupštini Subotice, i pozvao je sve opozicione stranke da potpišu njihov zahtev.

 

– Došao sam da podržim naše prijatelje i ohrabrim građane Subotice da podrže inicijativu Labanove smene i odbrane svoju slobodu – rekao je Nikola Đuričko, član Predsedništva Pokreta slobodnih građana na današnjoj zajedničkoj konferenciji za novinare sa Građanskim pokretom u Subotici.

 

Novinarima se obratio i Srđan Škoro, član Predsedništva Pokreta slobodnih građana:

– PSG je prvi reagovao na kriminalno ponašanje gradonačelnika, kada se incident dogodio. Ako u 21. veku imate gradonačelnika koji preti ljudima čupanjem grkljana, zamislite u kakvoj državi živimo. Kada se takvo ponašanje ne sankcioniše, dolazi do patoloških laži kakve proizvodi ova vlast. Ukoliko gurate pod tepih toliku količinu nasilja, onda kao posledica uslede pretnje smrću zaposlenima portala “Magločistač” ili brutalno otimanje fudbalskog kluba Bačka. O tome jednostavno ne sme i ne bi trebalo da se ćuti.

 

Pokret slobodnih građana od samog osnivanja ukazuje da se Vučićeva vlast zasniva isključivo na lažima i nasilju, a slučaj gradonačelnika koji preti čupanjem grkljana, bez ikakvih sankcija, to samo potvrđuje.

[NAJAVA] Reanimacija demokratije

Pokret slobodnih građana poziva sve zainteresovane da u petak, 15. septembra zajedno obeležimo Međunarodni Dan Demokratije re(animacijom) iste u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birčaninova 21, Beograd) od 20.00 časova.

 

Reanimatori slobodne demokratije:

DJ Sergej Trifunović Feat Prof. Dr Ratko Božović

Featuring slobodnograđanski aktivista Filip Vukša

 

Ubrzajmo slobodni demokratski puls svi zajedno u CZKD-u.

 


Izvori:

  • Foto: Dragan Đukić
  • Video: Dragan Đukić