BIOGRAFIJA

Saše Jankovića

img

“Ako smo mi toliko dobri, a oni drugi toliko loši, kako to da gubimo bitke, kako to da naše viteštvo ostaje kratkog dometa?”

Odrastao sam na smeni dve epohe, drastično različite: na kraju socijalističkog samoupravnog uređenja i početku… nikakvog uređenja. Opisali su drugi taj period mnogo bolje nego što bih ja ikada mogao.

img
Banja Koviljača i Loznica u kojima sam odrastao živele su od ogromne fabrike “Viskoza” i istovremeno umirale u njenom otrovnom dimu. Moj otac, deda i stričevi radili su u njoj, kao i gotovo svi odrasli ljudi koje sam znao. U Loznici sam živeo od drugog razreda osnovne škole. Do tada sam u nju išao samo tri puta sedmično: sa ocem, večernjim autobusom, na treninge boksa i karate  u staroj fiskulturnoj sali. Za preko deset godina vežbanja u Partizanu, nikada nisam platio članarinu. Plaćali su oni koji su mogli, nikada niko nije pitao je li plaćena. Dvadesetak godina kasnije, kada sam postao prvi predstavnik Srbije u Komitetu za sport Saveta Evrope, saznao sam da je zbog svih blagotvornih društvenih funkcija sporta, uloga države da obezbedi “sport za sve”, a da je vrhunski profesionalni sport, kao vrh piramide, domen biznisa. Mi smo pre 30 godina to praktikovali, sada o tome pišemo u “akcionim planovima” za budućnost.

Moja mladost

img
Današnja deca mogu da se bave sportom  ukoliko roditelji mogu to finansijski da izdrže. Zadovoljan sam što je ministar Udovičić upravo prihvatio moju sugestiju da u nacrt novog zakona o sportu budu unete odredbe o zaštiti dece sportista od izrabljivačkih ugovora s klubovima, na koje roditelji često pristaju nadajući se, najčešće uzalud, da će sport njihovom detetu doneti slavu i milione. Sa dvadeset godina sam, kao i hiljade Lozničana, dobio poziv na mobilizaciju. Nije mi bilo najjasnije zašto se ratuje. Bio sam protiv Miloševića,  više iz osećaja mladalačkog bunta protiv establišmenta, nego što sam stvarno znao da njegova politika nije dobra. Moji roditelji su dogovorili da me stric, na dan kada je trebalo da se javim, umesto u kasarnu odveze u Mađarsku, pa da se dalje snalazimo. U poslednjem momentu sam shvatio da mi nešto ne dâ da bežim iz svoje zemlje, promenio sam odluku.

Lozničke majke i žene isprečile su se nekoliko dana kasnije ispred vojne kolone koja je krenula put ratišta. Među njima je bila i moja majka. Nismo mogli na silu da ih sklonimo sa puta. Vratili smo se u šume iznad Loznice i nekoliko dana kasnije, kradom, noću, kolona dugačka preko dvadeset kilometara otišla je na front. Prethodno nas je u Tršiću posetio popularni vojni komentator, da nam “digne moral”. Vikao je na postrojenu vojsku: “Pi..e lozničke, žene su vas zaustavile! Vi niste muškarci, vi niste vojska, već obične piz…” Kao vojnog policajca koji se tek vratio iz redovne vojske, odabrali su me da obezbeđujem “gosta”. Zadovoljan, potpisao nam se u vojne knjižice, seo u vojni džip i vratio se u Beograd. Potpis i danas imam, kao i osećaj besa kad ga vidim.

Komandant brigade me je odabrao za ličnog pratioca. Godinama kasnije, shvatio sam da je on tih meseci više čuvao nas nego mi njega.

Moja majka, medicinska sestra, pošto nije uspela da spreči da odem u rat, došla je za mnom kao dobrovoljka u vojnu bolnicu kako bi mi bila bliže. Stideo sam se tada zbog toga, otišao sam samo jednom da je vidim i sve vreme molio komandanta brigade da je vrati kući. U granatiranju bolnice lakše je povređena, ali mi tada to nije rekla. Otac je još kao pitomac Vazduhoplovne vojne gimnazije u Mostaru dobio tešku žuticu i više ga u vojsku nisu puštali. Njemu je, siguran sam, bilo najteže kod kuće.

Devedesetih sam imao prvi ozbiljan “okršaj” s administracijom. Kada sam želeo da se venčam, rekli su mi da nisam državljanin Srbije jer mi je otac rođen u Bosni. Srpski izvod iz knjige državljana nisu mi dali, a bosanski nikada nisam ni imao. Čak ni zahtev za upis u knjigu državljana Srbije nisu hteli da prime: službenica je insistirala da pišem “molbu”, a ne “zahtev”. Pokušaj studenta prava da opštinskoj birokratiji objasni da sam po zakonu državljanin Srbije jer smo u njoj rođeni i ja i moja majka, državljanka Srbije, a potom i svađa sa njima, nisu se dobro završili. Stavljen sam na spisak izbeglica-dezertera, policija u Beogradu počela je da me traži kako bi me “vratila” u Bosnu, na novo ratište. U sedištu MUP-a u Beogradu niko nije želeo da me sasluša, otišao sam u Narodnu skupštinu, u Odbor za predstavke i žalbe, i sekretaru odbora izneo svoj slučaj. Rekao mi je: “Dečko, mi se ovde bavimo ozbiljnim stvarima”, i ispratio me napolje. A ja sam se sklanjao od uniformisanih ljudi po Beogradu i spavao u tuđem stanu. Venčao sam se “preko veze”, bez uverenja o državljanstvu (koje po zakonu nije ni bilo neophodno, ali “kakve to ima veze”?)

Pretražite internet rečima “Loznica je bliža”, naći ćete moje pismo “kao građanina” objavljeno u “Vremenu”, koje je desetak godina kasnije pisalo o brisanju desetina hiljada Srba iz matičnih spiskova u Sloveniji. Imao sam, kao i mnogi drugi ovde, primer bliži od Ljubljane. Kada se slonovi igraju državama, države i građani u njima stradaju.

Sličnu situaciju, kao kada nisam pobegao od mobilizacije u inostranstvo, doživeo sam pet godina kasnije, u jeku turbo-kulture. Mnogi moji prijatelji iz Beograda emigrirali su za Kanadu. Slavica i ja prikupili smo tonu papira i dobili termin u kanadskoj ambasadi za konačni intervju za vizu. U poslednjem momentu, na dan intervjua, odustao sam.

Jedno je otići iz dobre situacije u bolju, a drugo kada vas nešto isteruje iz sopstvene zemlje. Jesu druge zemlje uređenije, život bezbrižniji, ali sam strahovao da će me proganjati osećaj da sam pobegao sa svoga i da nikad više neću imati svoju zemlju, kakva god da je.

Nakon fakulteta…

img
Ne zameram onima koji su otišli. Nisam tada mogao da pretpostavim da će dvadeset godina kasnije obrazovani ljudi i dalje, iz sličnih razloga kao tada, odlaziti iz Srbije. To je naš veliki poraz, doživljavam ga jako lično. Starijim ljudima, kada mi se žale na sadašnju državu i tuguju za onom “ozbiljnom”, starom, znam da kažem: “Kako ste dozvolili da se onako strašno raspadne? Vaša generacija je za to odgovorna.” Strepim od toga da ni ja neću pred vršnjacima mog sina imati objašnjenje za današnju Srbiju i opravdanje za neuspehe svoje generacije i svoj neuspeh, ako račun ostane negativan.

Pred kraj studija dobio sam prvi pravi posao. Moja supruga, koja je sa svežom fakultetskom diplomom radila kao sekretarica u društvenom preduzeću, tražila je bolji posao za sebe i našla ga – meni. Naterala me da se javim na konkurs za novinara-saradnika u Novinskoj agenciji Beta, tvrdeći da sam rođen za to. Ili je samo bila svesna koliko nam treba novac.

U Beti sam formirao kritičku misao i učio da baratam rečima. Nije bilo uobičajenog novinarskog puta koji počinje od pijačnog barometra. Odmah su nas bacali u novinarsku vatru i iz nje je neko izlazio, neko ne. Bio sam dežurni novinar u desku kada je dopisnik sa terena javio da, dok traju pregovori u Dejtonu, hrvatske snage krše primirje i ulaze na “našu” teritoriju, što je moglo da prekine mirovnu konferenciju.

Svi urednici okupili su se iza mojih leđa dok sam pripremao vest za dežurnog urednika. Radirali su poruku: “brže mali, ne to, nije to lid, piši odmah glavnu stvar…”. Ipak, niko mi nije rekao “ustani, ja ću”, niti išta progovorio dok nisam završio. Vest su preneli Rojters, AFP i drugi svetski mediji.

Beta je odlučila da me pošalje u Hag za stalnog izveštača iz Tribunala za ratne zločine. Dobio sam i vizu, ali i taj put, treći po redu, ostao sam u zemlji. Umesto u Hag, otišao sam na operaciju kičme. Ta pauza me prelomila. Pitao sam se čemu sve to, čemu iznova i iznova pisati o nečemu što onaj ko hoće već zna, a onaj ko neće i ne čita, te džaba pišemo? Frustriralo me je to, bio sam nestrpljiv. Po povratku sa oporavka počeo sam da idem na događaje kako bih pravio pauze u sedenju, zbog bolesnih leđa. Na sednicama Ustavnog suda Srbije pratio sam kako se Slobodan Vučetić donkihotovski bori protiv većine, čuvajući obraz sebi i pravničkoj struci, ne dozvoljavajući da se svetlo sasvim ugasi. Tako sam otišao i na saslušanje Vojislava Šešelja u sud na Novom Beogradu, povodom prebijanja čuvenog beogradskog advokata Nikole Barovića, posle emisije u kojoj su zajedno gostovali.

Pošto je saslušan, Šešelj nam je izjavio da je sudiji rekao da se Barović okliznuo na koru od banane i, čini mi se, čak je izvadio jednu koru, koju je, kao, prethodno ponudio sudiji kao dokaz.  Rekao sam mu pred svima da nije dao izjavu, već je vređao sud, pravo i pravničku struku, da vređa i ponižava svakog čoveka i celu javnost i da je sudija, da je pravi sudija, samo zbog toga trebalo da ga kazni. Upitao me je ko sam i u kojoj redakciji radim. Rekao sam da je to nebitno i da se više ne može biti samo novinar, okrenuo se i otišao. Glavnoj urednici Ljubici Marković ispričao sam šta sam uradio i ona mi je rekla da me razume i da ne brinem. Te večeri sam kod kuće, pred suprugom i prijateljicom, rekao da ne mogu više, da mi treba novi posao, da sam očajan sam zbog svega što znam, a ne mogu ništa da uradim, da je bolje da ništa ne znam. Prijateljica je rekla: “Nama u Ministarstvu sporta i omladine treba pravnik, ministar je Vladimir Cvetković, a zamenik ministra Miloš Srejović, sjajni su ljudi, nema taj posao veze sa politikom, dođi kod nas.”

Petnaest dana kasnije počeo sam da radim državni posao u najnižem stručnom zvanju.

Sećam se da je uticajna političarka želela da postane predsednica Biciklističkog saveza Srbije, ali na sednici na kojoj je izabrana nije bilo kvoruma. Pripremio sam rešenje kojim se njen zahtev za upis u Registar odbija. Tadašnji ministar Zoran Anđelković ga je potpisao i čuo sam da je zbog toga imao partijski problem. Vrhovni sud je potom poništio moje rešenje u upravnom sporu na potpuno apsurdan način.

Pripremio sam novo, isto. Vrhovni sud ga je opet poništio. Poslali su me da objasnim visokom partijskom rukovodiocu SPS-a Igoru Perčeviću, kako to da ne pišem rešenje kakvo svi očekuju od mene. Razgovarajući sa njim prvi i poslednji put, isticao sam mu pravničke argumente, kao da ne razumem pravu svrhu razgovora. I on se ponašao kao da je to zaista razgovor između dva pravnika. Nazad u ministarstvu, svi su mislili da su mi dani odbrojani. Međutim, ministar je opet potpisao negativno rešenje koje sam pripremio. Praveći se naivan, zamolio sam sudiju Vrhovnog suda koji mi je obarao rešenja da me nezvanično primi na razgovor. “Ne razumem Vaše presude, poštovani sudija. Pomozite mi da shvatim šta treba da uradim da bi moje rešenje bilo zakonito.” Nasmejao se i počeo da priča o drugim stvarima. Godinu dana kasnije, posle 2000, vlast je promenjena i Vrhovni sud je presudom istog sudije odlučio da je moje rešenje, identično kao prethodna, sada zakonito. Zakon se nije promenio. Promenila se samo vlast i sve je bilo drugačije.

Godine 2000, a i ranije, svi su protestovali, često i prosvetari ispred zgrade Vlade, moja supruga s njima. Popela bi se ponekad kod mene na četvrti sprat da popije čaj, i vraćala se dole na zimu. Znalo se da posle posla idem na proteste, ali me niko nije otpustio. Nisam napredovao, ali me niko nije otpustio.

Kada je neko predložio da postanem direktor Direkcije za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova, rešenje koje je bilo na stolu ministra Vladislava Jovanovića nije potpisano. Nikada, naime, nisam javio u koju sam se od dve vladajuće stranke – SPS ili JUL – učlanio po hitnom postupku, kako mi je posavetovano da uradim.

Nisam imao šta da im javim, niti su me ikada više pozvali, ali otkaz u Ministarstvu sporta nisam dobio.

   Početkom novembra 2000. godine, tek imenovani savezni ministar sporta, Vojislav Andrić, koga nisam poznavao, rekao mi je:  – tražim sekretara ministarstva, rekli su mi da ste Vi pravi čovek za to. Nije pitao za stranku, rekao mi je da mu baš odgovara što je nemam, ali da požurim sa odlukom jer period u kome je moguće postavljenje na funkciju bez podrške stranke neće dugo trajati. I bio je u pravu.

U odnosu na republičku administraciju u kojoj sam, kada sam došao iz Bete, doživeo kulturološki šok, savezna je bila civilizacijski. Svaka moja iluzija o moćnoj i velikoj državi raspršila se. I ne samo moja. U jednom momentu našao sam se u kancelariji saveznog ministra pravde, koji je bio iz Crne Gore. Ušao je njegov pomoćnik, takođe Crnogorac, i rekao: “Evo, u UN izglasavaju nešto oko nas. Da smo mi prava država, sad bismo…” Ministar ga je prekinuo rečima: “Da smo prava država, ne bih ja bio ministar pravde, a ti još manje pomoćnik ministra. Pusti to.”

Kada se potpredsednik Savezne vlade i savezni ministar Miroljub Labus na sednici Vlade zalagao za smanjenje ionako malih plata službenicima, s obrazloženjem da “za 50 odsto njih ne zna šta rade, a 30 odsto i ne dolazi na posao”, rekao sam mu pred svima da je on odgovoran ako je takvo stanje u njegovom ministarstvu i da bi trebalo da organizuje posao i otpusti nepotrebne i neradnike, a da državni službenik mora biti pristojno plaćen. Nisu me poslušali, ali nisam bio ni smenjen.

Drugom prilikom, crnogorski članovi savezne komisije, koja je odlučivala o prodaji kompleksa na Ušću, nisu došli na sednicu i svaki glas je bio bitan. Menjao sam ministra i nisam želeo da glasam za prodaju jer u materijalu nije bilo dovoljno dokaza o ispravnosti procedure, kamoli o celishodnosti. Pisalo je da bombardovana zgrada mora da se sruši i da je cena zato manja, a govorkalo se da i nije baš tako. Falio je jedan glas – moj. Prekinuta sednica je nakon nekoliko dana nastavljena, ali bez mene. Ušće je prodato. Ipak, opet me niko nije otpustio. Nisam dobio ni stan, ni kredit, nikada nisam bio ni u jednom upravnom odboru, ali nisam ni razrešen s funkcije, a kamoli dobio otkaz. Ponavljam to uporno, jer danas je, bojim se, drugačije. Inače, pošto je prodata, ispostavilo se da zgrada ipak ne mora da se ruši.

Zaštitnik građana

img
Iz savezne administracije otišao sam u OEBS, šest meseci pre nego što je i ta država ugašena, očajan što svi oko mene odlazak sa državne funkcije na savetničko, ali ipak službeničko mesto u međunarodnoj organizaciji shvataju kao napredak. Suštinski i finansijski i jeste bio, ali – koliko je to porazno.

Postao sam zaštitnik građana da bi me sprečili da postanem nešto drugo. Iskreno, očekivao sam drugi posao i imao mnogo više kvalifikacija za njega. Sve je čak bilo skoro izvesno, ali su u poslednjem momentu ljudi moćniji od mene uvideli priliku da moju karijeru skrenu na drugi kolosek, misleći da ću im sa njega manje smetati. Donosiocima političke odluke, u tom momentu Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću, nisam ni mogao ni hteo da objašnjavam otkud odjednom podrška s nenadanih mesta za dobronamernu ideju Zorana Lončara da budem zaštitnik građana.

On o mom bavljenju sektorom bezbednosti nije znao ništa, znao je za moju ulogu u donošenju Povelje o ljudskim i manjinskim pravima u SRJ, za moje aktivnosti u Misiji OEBS-a na polju demokratizacije i političku neutralnost koja bi mogla da bude prihvatljiva svim strankama, koje više od dve godine od donošenja zakona nisu mogle da se dogovore o ličnosti prvog ombudsmana.

To je bio i četvrti put da sam “izbegao” iseljenje. Nekoliko dana pre ponude da postanem prvi zaštitnik građana, iz sedišta OEBS-a javljeno mi je da sam u toj organizaciji dobio novi posao, van Srbije, sa fantastičnim uslovima za porodicu i mene. To ipak nije moglo da se meri sa prilikom da u svojoj zemlji uspostavim organ koji je u većem delu sveta simbol suverenosti građana nad državnom birokratijom. Duboko u sebi znao sam da je to dobar izgovor za sve koji me ne poznaju da opet ne odem iz Srbije.

Tadašnjem državnom vrhu rekao sam da ću posao raditi predano, ali da ne dugujem zahvalnost bilo kome, jer je ponuda došla od njih meni, a ne obrnuto. Shvatili su to zaista tek kada sam, bez političkih konsultacija, Skupštini predložio svoje zamenike. Umesto u zakonskom roku od najduže dva meseca, Skupština je moje zamenike izabrala tek posle godinu dana, ostavivši me na početku rada nove institucije potpuno samog. I ne samo samog, već bez ičega. A pritužbe su počele da stižu još pre nego što sam izabran.

U Skupštini sam položio zakletvu i iz Pionirskog parka dao svoje prve izjave RTS-u i televiziji B92. Kada su se novinari sklonili, prišla je moja supruga i pitala: “Šta ćeš sad?”

“Idemo kući, gde ću drugo?”, rekao sam joj. Nije bilo kancelarije, pečata, saradnika, budžeta… ničega.

Prvi čovek s kojim sam službeno pričao bio je Rodoljub Šabić. Najavio sam mu se i otišao tražeći savet. Pravio sam se da ne primećujem koliko je rezervisan, imao je – ne samo on – sumnje u pogledu moje nezavisnosti. Vredelo je svog truda i strpljenja tu sumnju istrpeti i steći njegovo poverenje, a zatim i prijateljstvo. Bez njegove podrške i saveta, mnogo puta bih, posebno u početku, odustao ili ozbiljno pogrešio.

Imao sam entuzijazma i očekivanja da ćemo brzo napredovati kao država i društvo. Očekivao sam da ću biti korektivni deo državne vlasti, što bi ombudsman i trebalo da bude, a ne da će me svaka vlast – a pet premijera se izmenilo dok sam bio zaštitnik građana – tretirati kao protivnika, s kulminacijom u poslednjim godinama.

Kada sam u prvom mandatu kritikovao vladu Vojislava Koštunice, analitičar Miša Đurković napisao je u “Politici” da sam “izgleda zaboravio ko me je predložio na funkciju”. Shvatio sam to kao kompliment, iako nije tako upućeno. Koalicija oko Demokratske stranke je 2012. godine pustila da mi istekne mandat, a da prethodno, uprkos izričitoj zakonskoj obavezi, nije otpočela procedura za izbor novog zaštitnika građana. Ni posle parlamentarnih izbora, kao sveža opozicija, nisu glasali za mene. Doduše, nisu glasali ni protiv: nisu bili u sali. Ozbiljno su mi zamerili snažnu kritiku reforme pravosuđa vlade Mirka Cvetkovića. Tada mi je šefica poslaničke grupe DS-a rekla sa skupštinske govornice: “Pazite Vi da na krilima Vaših kritika vlasti ne dođu drugi, gori od nas!” Za moj drugi mandat su glasale su vladajuća većina oko SNS-a i opozicione stranke osim DS-a. Poslanici iz vladajuće stranke sada žele da zaborave da su me oni izabrali. Verovatno misle da bi trebalo da im pokažem da im to sa zahvalnošću pamtim. Mislim da im je moj najveći poklon to što mogu da kažu da u Srbiji koja se može kritikovati za autoritarnost vlasti – funkcioniše nekoliko nezavisnih organa, između ostalog i Zaštitnik građana, na način na kome mogu da nam pozavide i mnogo starije demokratije. To je dokaz da Srbija nema nikakav urođeni demokratski deficit, da nismo osuđeni na demokratsku ispotprosečnost. A rekao sam moj “poklon” zato što Narodna skupština već odavno nije oslonac u radu nezavisnih organa, već suprotno.

Vlast uglavnom očekuje da je, iako sam po Ustavu bio kontrolor rada organa vlasti, trebalo da kontrolišem građane, medije ili opoziciju. Neki ministri i poslanici su se  javno pitali šta je Janković uradio da zaštiti premijera? Nije im populistički korisno da shvate da, ako treba da štitim premijera, to znači da mu pretnju ne predstavljaju kriminalci, već organi vlasti. A to je već teorija tabloidnog državnog udara..

Privatni život

img
Porodicu štitim od javnosti, iako osećam društvenu potrebu da se klasičnoj porodici povrate legitimitet i vidljivost u društvenim krugovima. Naravno, ne na štetu bilo kog ređeg oblika porodice. Po pravilu ne idem na večernje prijeme ili događaje preko vikenda ako poziv nije za dvoje. Svoje životne stavove utvrđujem sa porodicom i prijateljima, a konkretne službene odluke donosim sa saradnicima.

Pas, pogotovo u gradu, nije ni divlja – kako ga neki ljudi još uvek vide – ni domaća životinja, već član porodice. To nema potrebe objašnjavati onima koji pse imaju, a besmisleno je pričati onima koji ih nemaju i ne vole. Psi su ljudima najbolji prijatelji desetinama hiljada godina i tužno je i ružno misliti da možemo da ih zamenimo, na primer, mobilnim telefonima.

Artiju dugujem bolje duševno i fizičko zdravlje; s psom u porodici postao sam bolji čovek, bolji otac i muž. Moj sin, jedinac kao i ja, tek uz psa osetio je odgovornost za drugo biće i razumeo našu roditeljsku odgovornost i brigu. U njegovim najtežim tinejdžerskim godinama, Arti nam je bio glavna, nekad i jedina nit za komunikaciju. Nekada sam i ja govorio da psu nije mesto u stanu. Iskreno, mislim da stan nije najbolje mesto ni za ljude. Voleo bih da živim u kući s dvorištem, na obodu šume, kako sam odrastao kod dede u Banji. Ali, ako to ne mogu sebi da priuštim, ne želim da se odreknem onoga što je i psima i ljudima mnogo bitnije od dvorišta – bezgranične odanosti, privrženosti i čistote srca na četiri noge.

Ne razmišljam previše o svojoj karijeri u budućnosti. Kao srednjoškolac puštao sam subotom muziku na Radio Podrinju. Studio B, zbog koga sam u Loznici imao najveću antenu, više nema svoj legendarni muzički program. Možda bi me pustili da ponovo puštam dobru muziku na nekom lokalnom radiju?  Ipak, bilo bi šteta, posle svega što je zajednica u mene uložila za dvadeset godina bavljenja državom, vladavinom prava i institucijama u službi građana.

Da sam u životu čitao pravničke knjige onoliko koliko sam slušao muziku, izmislio bih verovatno neku novu granu prava. Nažalost, ta ljubav nije adekvatno praćena talentom, odustao sam od javnog muziciranja kada sam prvi put čuo Paka de Lusiju i shvatio da nemam dar da stvaram čaroliju. Noću često slušam autentičnu muziku iz dalekih zemalja. Posle napornog radnog dana ponovo postajem sposoban za komunikaciju posle bar pola sata muzike.

Više volim da se vratim pročitanim knjigama koje su me osvojile nego da otkrivam nove. Ne mogu da prebrojim koliko sam puta pročitao Opsadu crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Slavica redovno knjigama puni naš stan, kao da je još uvek studentkinja književnosti.

U pozorište uvek idem sa Slavicom, favorit mi je Mladenovićeva postavku Šekspirovog Julija Cezara. Posle nje sam se životno zapitao – ako smo mi toliko dobri, a oni drugi toliko loši, kako to da gubimo bitke, kako to da naše viteštvo ostaje kratkog dometa?

Biografija ukratko

img
Saša Janković rođen je 1970. godine u Loznici.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1996. godine, na smeru za upravno pravo. Na Fakultetu političkih nauka završio je 2005. godine specijalističke studije i stekao zvanje specijaliste za nacionalnu i globalnu bezbednost.

Radio je kao novinar u agenciji Beta od 1994.do 1997.godine, u Ministarstvu za omladinu i sport od 1997.do 2000. kao stručni saradnik, a nakon oktobarskih promena 2000. postaje funkcioner u Saveznom sekretarijatu za sport i omladinu. Pri misiji OEBS, kao nacionalni pravni savetnik, radio je od 2003.do 2007.godine.

Od 2007. do 2017. godine bio je Zaštitnik građana Republike Srbije.

Nikada nije bio član nijedne stranke i nije se kandidovao na dosadašnjim izborima.

Sa suprugom Slavicom, magistrom filoloških nauka, u braku je 22 godine, imaju sina Miloša.

Nagrade

img
– „Ličnost 2011. godine“ (OEBS),
– „Najevropljanin Srbije 2011.“(Prva evropska kuća),
– Priznanje za poseban doprinos afirmisanju prava na pristup informacijama i transparentnost u radu u kategoriji svih organa vlasti

– „Doprinos godine Evropi 2012.(Evropski pokret u Srbiji)
– Priznanje Udruženja sudija prekršajnih sudova
– „Pravi muškarac“ (Centar 8 sa saradnicima)
– “Vitez poziva” (Liga experata LEX)
– “Međunarodna nagrada za toleranciju” (Fondacija Plavi Dunav)
– “Komunikator 2015.godine” (Društvo Srbije za odnose s javnošću),
– „Doprinos godine Evropi 2015.“ (Evropski pokret u Srbiji),
– „Šetač“ (Proaktiv za građanski aktivizam)
– „Nacionalni orden za zasluge u rangu viteza“ (Republika Francuska)
– “Povelja za građansku hrabrost” (Fondacija Dragoljub Stošić)
– “Ličnost 2015. godine” (Nedeljnik Vreme)
– “Ličnost 2015.” (Portal Žurnalist)