Janković za Blic: Vrati se, dete, lepo je ovde

Srbija je kalendarski u 21. veku već 17 godina. Dok se u svetu nano-roboti spremaju da leče ljude, naš vođa pred kamerama pobedonosno maše kablovima, kao najnovijim tehnološkim čudom. Kablovi su iz fabrike u kojoj radnici ne rade ni nedeljama pošto ju je vođa otvorio, te se ipak radi o kablovima iz budućnosti ili koji se sami prave – nasmejali bi se da nije tragično.

Od takvih laži, šanse Srbije u nastavku 21. veka bolje je gledati realnijim očima. Pre svega ako želimo da Srbija uopšte postoji ne samo na početku već i na kraju ovog milenijuma, treba odmah da napravimo ozbiljan (P)okret, što dalje od farsičnih i megalomanskih pojava “naj-više, bolje, jače”, od faraonske i farsične politike laži i nasilja. Trenutno nemamo realan osnov ni za šta drugo, sem za skromnost. Čak ni sam državni opstanak do kraja 21. veka ne možemo uzimati kao zdravo za gotovo. Prvi uspeh biće ako se u narednim decenijama iz Srbije ne odsele svi, bilo u druge zemlje, bilo pod zemlju, jer smo stvarno postali “narod najstariji” koji sve manje ima i ko da leči. Drugo, nadajmo se da neki novi eventualni svetski sukob ne pobriše granice kakve ih sada znamo. Rečima Federike Mogerini da Balkan ne postane šahovska tabla  za zakulisne igre velikih sila , koja pod njihovom  težinom, možemo dodati lako puca. Treće, moraćemo se postarati da nas vođe u regiona, kada više ne budu imali kud da se kriju od građana čija su očekivanja opet izneverili, iznova ne zavade do mere da nas svet proglasi definitivno nedoraslima, postavi nam stečajnog upravnika i pretvori nas u zabavni park za bogate strane turiste. Dalje, zarad golog opstanka morali bi smo da sprečimo naše političke mesije sa ličnim biznis-planovima da vodu, obradivu zemlju, energetske I druge strateške resurse rasprodaju radi lažnog povećanja dži-di-pija i trpanja novca u privatne džepove. Jer ćemo ostati gladni i žedni na tuđem i gledati kako nam oni koji su ih prodali mašu  iz  “vazduplohova” na putu do neke od svetskih destinacija za uspešne diktatore u penziji I njihove  verne dvorske  budale. Tako ako prevaziđemo nabrojane i štošta drugih rizika, Srbija bi u 21. veku mogla da opstane. I to će, imajući u vidu kako nam u poslednjim decenijama ide, i u kakvom nam je zemlja stanju, biti uspeh.

Kako ćemo napraviti politički preokret potreban za opstanak? Sigurno ne tako što ćemo istinsku demokratiju žrtvovati za stabilokratiju i na kraju ostati i bez demokratije i bez stabilnosti. Niti sa političarima koji nastavljaju filozofiju  “sistem je dobar, samo ja mu falim”.

Dve su promene na političkom nivou preduslovi za uspeh Srbije u 21. veku – promena  karaktera  politike i prekid politizacije svih državnih poslova. Ukratko – treba nam otklon od profesionalne otuđene politike i samodovoljnih, večitih političara ka participativnoj demokratiji, odnosno  kvalitetnom  učešću građana u donošenju odluka koje ih se tiču, sa liderima koji su zaista “jedni od nas”. I treba nam departizacija uprave i javnih poslova. Nije najveći državnik onaj koji se (lažno, u našem slučaju) hvali kako najviše radi, već onaj koji omogućava drugima da s uspehom rade, rekao je davno Frensis Bekon. Ako nova vlast omogući pravnicima, ekonomistima, urbanistima, inžinjerima, policajcima, doktorima, profesorima… svakom da radi svoj posao, a politiku približi “običnom” čoveku toliko da uvidi da preko nji zaista može da utiče na svoj život, te poželi da se uključi u politički život zajednice, iznese svoje  probleme i utiče na način njihovog rešavanja, imamo šanse da ostvarimo cilj i pobedimo izazov modernog doba – krizu demokratije. To su preduslovi za uspeh Srbije u 21. veku.

Ako time obezbedimo dalji opstanak nacije, generacije koje pamte sankcije, astronomske inflacije, ratove, bombardovanja, ubistvo premjera i ubistvo novinara, poželeli bi da naša zemlja u 21. veku ipak bude  “dosadnije” mesto za život. Zamislimo nas bez pretnji državnim udarima, napadima, okupacijama u stvarnom miru sa sobom i okruženjem. Zamislimo decu kako u modernim učionicama i postaju misleći kreativni ljudi za kakve će u budućnosti uvek biti posla, a ne najjeftinija radna snaga koja u svakom momentu može da zameni robot ili softver. U tekstu za “Blic” od pre desetak godina pisao sam, iz perspektive zaštitnika građana  viziji države u kojoj čovek ulazi u instituciju, potpisuje zahtev za socijalnu pomoć i saglasnost za pristup podacima potrebnim za obradu tog zahteva koji su svi u posedu državnih organa. Nekoliko sekundi kasnije, pošto su povezane baze pokazale njegovo imovno stanje i druge potreben podatke, ljubazni službenik mu uručuje rešenje o pomoći, koja je već na njegovom računu. Bez veze, bez mita. Bez ministra koji ga oblači u crnu uniformu i vodi na prinudni rad. Ako bi smo mogli  da za ovu priliku “izvoljevamo”, zamislimo još da se ne radi o zahtevu za socijalnu pomoć, već subvenciji za postizanje pune enrgetske efikasnosti porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. I da se “radnja” ne dešava pred šalterom, već u virtualnom elektronskom prostoru, uz uštedu vremena koje se koristi za neke lepše stvari – podizanje dece, druženje, kultura, sport. Izviniće svet ali ne vidim srpske gradove poznog 21. veka onako kako sada izgledaju Njujork, Dubai ili Hongkong, iako su oni danas 50. godina ispred nas. Jer to nismo mi. Zašto se u Srbiji budućnosti i dalje ne bi pekla rakija, terao inat, igrao najbolji tenis i košarka i kritikovali političari šta god da urade? Samo neka to bude sa osmehom, a ne grčem na licu, iz očaja uprkos svemu – kao što je slučaj danas. Zamislimo nas kao deo Evrope oličene u filozofiji, umetnosti, nauci, kulturi i demokratskom političkom prostoru. Imamo šta i da joj da dodamo i šta da prihvatimo od nje. Potrebno je da se kao nacija konsolidujemo bez nacionalizma i šovinizma i uspostavimo socijalnu pravdu bez komunizma. I doživećemo da roditelji kažu detetu koje poželi da se vrati iz inostranstva – hajde lepo je ovde, a ne, “da li si normalan, jesi li poludela”?  Nije to puno zatražiti od života, zar ne.

 


Izvori:

  • Text: Blic
  • Foto: Aleksandar Nakić
Podelite