Baljak za NIN: Zavisimo od milosti jednog čoveka

O nama i njima. O strahu i hrabrosti. O odrazu, kako čijem, u ogledalu, za NIN između ostalog govori Janko Baljak, režiser, profesor FDU i potpisnik Apela 100.

 

Režiser ste, lako vam je da zamislite kako izgleda jutro, Vulin se budi, a ministar je odbrane? Šta govori sebi pred ogledalom?

Užasno je srećan. Razmišlja da li će da obuče crnu košulju. Misli kako da bude viši no što je pred strojem vojske, uživa da bude nadređen… Oni lako ubede sebe da su bogomdani. Nepodnošljiva je ta lakoća prihvatanja stvari o kojima pojma nemaju. To govori koliko nas ponižavaju. Ako postaviš Vulina za ministra odbrane, direktno ponižavaš vojsku, narod, vređaš inteligenciju. Onaj što se vozi sa Stanijom jahtom, glavni je arhitekta grada. Koliko ima arhitekata u gradu, oni izvuku nekog poluplejboja. Zar to nije uvreda?! Kada je ovako na najvišim državnim funkcijama, kako li tek izgleda u malim mestima? Kako li tu tek funkcioniše partijski teror, kombinacija nestručnosti, poltronstva i vlasti. Padaju mi na pamet pozorišta, ustanove kulture koje vode ljudi bez ikakve struke, potrebe za promenom. Tragično.

 

Kada bi vas pozvao Vučić na dijalog, iskoristili biste priliku da mu nešto kažete?

Ne mogu to da zamislim ni hipotetički. Mislim, rekao bih mu: „Povuci se“. Šta da kažeš čoveku koji te neprestano obmanjuje neprekidnim lažima. Da mu kažeš nemoj više, molim te?!

 

Osećate li se bezbednije jer je Gašić direktor BIA, Vulin ministar odbrane? Nabavka S 300 naoružanja, migova?

Osećam se fantastično, hmmm (smeh). Kao u vicu. Lošem vicu. Eto. Kada čujem šta je Gašić, a o Vulinu me ne pitaj.

 

Bolje bi to izrežirali? Mogli biste da smislite baš toliku farsu?

Teško. Ovo više nije šala. Njihova saopštenja i vesti, ljudi misle da je to njuz net. Gadna stvar. Izgubili smo državu. To je privatno preduzeće Aleksandra Vučića, brata i ekipe, o čemu malo znamo, ali saznaćemo. Kada bih se bavio pozorišnom režijom bila bi to komedija apsurda, u filmu jako dobro bi se time bavili montipajtonovci.

 

Da snimate parlament danas skidali biste poklopac sa objektiva ili biste pustili da teče – mrak, sramota?

Sramota me uvek. Od poltronstva. Od njih koliko su ljigavi u ulizištvu. Martinović, Rističević… Sramota me društva u kom su takvi ljudi tu gde jesu. Sve sa Majom Gojković. Zašto ne možemo da se izborimo za pristojan parlament, pristojnu vladu, ekipu koje te nije sramota. Željni smo pristojnosti. Kada kažeš uh, bilo bi sjajno da je ova Brnabićeva u drugoj većini. Ali onda pogledaš njene prve korake. Ovo sa štrajkom u Fijatu. Pozove novinare ali im ne da pravo da pitaju!? To je u redu? I gde su tu novinari da kažu „Ovo nije u redu, Brnabićeva, shvataš li?! Na šta to liči?!“

 

Ovo iz nas progovara mržanja prema Vučiću ili on to samo tako čita?

Može da čita kako hoće, ne znam zašto sve mora da bude na planu ličnog. Ja njega ne mrzim. Mrzim sistem vrednosti koji je uspostavio. Mrzim Srbiju u kojoj je on predsednik. Mrzim odnose, moral, vrednosti koje se zasnivaju na strahu, poltronstvu, demagogiji, u začecima kulta ličnosti, iza koga stoji ogromna praznina.

 

Destrukcija demokratije?

Apsolutna destrukcija demokratije. Dopušta da stranci rade u našoj zemlji ono što sa njihovim radnicima nikada ne bi. Zato, nemojte da se iznenadite da evroskepticizam krene s druge strane, ne iz nacionalističkih pozicija, nego od onih koji su verovali decenijama u tu EU, kao vrhunac demokratije.

 

Imaju li vlast, Vučić, pravo da svedu kritike na nivo emocija i da okvalifikuju sve kao opozit ljubavi, kao mržnju?

Nema ništa loše u emocijama. Bavim se poslom gde su emocije jako bitne. Teško je uraditi nešto dobro, što će preći rampu, ako nisi emotivan. U političkim vodama ponašam se na sličan način i to se može tumačiti kao mržnja, ali sam ubeđen da volim više svoju zemlju nego svi oni zajedno, zato što ne mogu da je gledam ovakvu kakva je. Ne mogu da gledam sistem vrednosti koji su uspostavili, laž, manipulaciju i spinove.

Gledao sam Vučićev poslednji intervju. Slušao sam mazohistički i gledao govor tela, facijalnu mimiku, užasno neprijatnog i nervoznog predsednika Republike. Opterećen rediteljskim zanatom posmatrao sam to kao neki mizanscen. Pominje Kulturni dnevnik, a ne zna šta je tu njega moglo da povredi. Postoje migovi, naoružanje kao opsesija, strani investitori, ali kultura ne. Niti smo njega videli na nekom kulturnom dešavanju, u pozorištu… Mogao je da mu zasmeta Uroš Đurić koji kaže, eto, umetnici loše žive. Ne da žive loše, nego su gladni.

 

Je li to odmazda, prati se svaka reč protiv Vođe?

Na društvenim mrežama postoji paralelna sfera koja je zadržala ozbiljnu kritičnost. To prati skroman broj naspram mejnstrima. Ali izgleda da Vučić dobija tvitove odštampane i na konferencije za štampu izlazi sa skeniranim dokumentima kojima ga svakodnevno truju. Eto, sada mu je Branislav Lečić glavna tema, ni kriv ni dužan. Fokusira se uvek na negoka i omalovažava, neće da kaže da postoje oni koji imaju ozbiljne kritike. Omalovažava protivnike rečnikom nedostojnim čoveka takve funkcije. Da ne govorim kako upravlja medijima i manipuliše i kako tretira novinare gazeći ih i ponižavajući. I sami ste bili njegova žrtva. I onda moje kvalifikacije zvuče kao vređanje. Tako se vrtimo u začaranom krugu, uvlači nas u tu igru, što nije dobro. A onda si osuđen na linč. Zato mnogi ćute. Ima mnogo pametnijih od mene koji misle gore nego ja o vlasti ali nemaju hrabrosti da kažu. Ne mogu da im oprostim manjak intelektualne hrabrosti, jer dužnost intelektualca je da se ne miri sa situacijom. Spopadne i mene povremeno apatija, zgadi mi se sve, imamo svi drugih interesovanja, ali nemaš izbora, ako ćutiš saučesnik si u zločinačkom poduhvatu vlasti. Kao i Brnabićeva, možda je ekspert, dobrih namera, ali iole inteligentna osoba, izgrađenih moralnih vrednosti, prihvatajući tu dužnost prihvata da učestvuje u nečemu čega će se generacije stideti, kao vladavine populizma, demagogije, laži. Nekom je opravdanje direktorska fotelja, nekome ministarsko mesto, neko se proda i za mnogo manje, za posao, posao svog brata. Uopšte ceo sistem je ustanovljen kao nenormalan. Vladajuća partija ima 700.000 članova. Nakaradno. To je, kako je neko rekao, 700.000 čekača za mrvicu privilegija. A ti će mu prvi okrenuti leđa.

 

I moguće da završi poput nekih od kojih smo pravili mitove?

Da, jer to je mehur od sapunice. Obećanja se jednom rasprše, jedan štrajk, drugi, ne živi se od dži-di-pija na TV i konverenciji za štampu, živi se od plate minimalca. Ljudi se bore za minimalac, ne za luksuz, i u toj borbi biće ih sve više, ali imamo armiju onih koji stoje u redu i čekaju neku povlasticu, najčešće zaposlenje. Ili se plaše da ne ostanu bez posla ako ne pokažu  lojalnost. Moraš da dokažeš lojalnost. Kao što je kmet morao svom spahiji da odnese vrećicu sa dukatima, tako ti moraš svom spahiji u mesnom odboru partijskom da odneseš kapilarne glasove. To funkcioniše tako primitivno, što najplastičnije prikazuje Jagodina i sitem života u tom gradu i toj opštini…

 

… U tom feudu?

U tom feudu. Mi nismo zapravo izašli iz feudalnog sistema. Palm se ponaša kao spahija od čije volje zavisi da li će trudnice imati pare ili ne, da li će deca letovati u Paraliji. Užasno tragično funkcioniše taj grad na sistemu milosti jednog čoveka. To je Srbija! I sad me ti pitaš o kulturi. Koja crna kultura. Postoji samo interes što dužeg održanja na vlasti. Vučić je svestan da što više obrazovnih građana ode iz zemlje, njegove šanse za uspeh su veće. Statistički, smanjiće se nezaposlenost na sledećoj konferenciji za štampu. Suludo! A lako je neinformisanim, neobrazovanim ljudima manipulisati, naročito ako dodaš element straha i jezivu propagandu. Vidite na kojim televizijama i u kojim terminima gostuje Vučić? U terminima Parova.

 

Vučićevi kritičari se doživljavaju kao neprijatelji države, gase si svaka kritička misao?

Njegova transformacija bila je zabava za budale, kozmetička transformacija. Nije se pomerio iz radikalskog mentalnog sklopa i to se vidi kada se iznervira. Tada vidiš najboljeg učenika Šešelja. Taj sadistički smisao za humor, neću da kažem prema političkim neistomišljenicima jer za Vučića nisu to dostojni politički protivnici, to su za njega krpe, ološ, idioti, kreteni. Sramota je da u danu kada poziva na dijalog o Kosovu istovremeno ima taj divljački, ostrašćeni, jezivi intervju na Pinku. Ko će s tobom, čoveče, da priča kada slušaš samo sebe, postavljaš i odgovaraš na pitanja, a novinarki ne dozvoljavaš da zine? Kako misliš da iole normalan čovek želi da se s tobom upusti u dijalog, bilo kakav.

 

Sebe doživljava kao monarha i veruje da je ovo monarhija, s obzirom na to da je rekao da će on izabrati naslednika koji će isto tako potući protivnika?

Eto šta je njemu u podsvesti. I ta inauguracija, cirkus u SIV-u, i igrokaz. Znači, uspeo je! Car Bokasa je imao manje poltronsku ceremoniju! Zamislite, Nikola Tesla koji se kao probudio i došao u 21. vek i prvo što je morao da kaže je da se zahvaljuje Aleksandru Vučiću na Beogradu na vodi. To je bilo. Ja gledao svojim očima. Nisam mogao da verujem. Da. I on stoji, taj Tesla, priča i njemu se obraća, neverovatno. To sve podsvest iz njih progovara. Nisu slučajni ni rimski imperatori, ničim izazvano ubačeni u ceremoniju.

 

Izgovorili ste strah više puta?

Strah je sistem kojim se vlada.

 

Posledica frustracije prošlosti, velikih gubitaka, poraza?

Nemamo mi mnogo toga čime bismo se ponosili u našoj istoriji poslednjih 30 godina. Od naroda koji je bio uvek na pravoj strani, postali smo preko noći bed gaj, i dalje smo to u holivudskim filmovima. Vodili smo ratove u kojima kao niko nije učestvovao, a oni su se završili kako su se završili. I ta izneverena očekivanja nakon 5. oktobra, ubistvo Đinđića, i naslednici i ljudi koji su nakon toga zemljom vladali narednih 10 godina.

 

Ti ljudi koji su nas vodili iz poraza u poraz danas su na vlasti i, veruje im se­?

To je zaista frustrirajuće. Poraz naše generacije je njihovo pristustvo na vlasti. Ja s tim ne mogu da se pomirim i ne odustajem. Svako ima neki datum i neku tačku kada kaže „e, ne mogu vise“, ili kaže „od mene dosta“. I to se pokazalo na poslednjim protestima, nisu uspeli da stvore energiju koja je postojala pre 20 godina.

 

Mislite li da je opozicija pružila ili pruža dovoljno snažan odgovor ili su to okviri iz kojih se dalje ne može?

Opozicija još ne zna šta joj se dešava, još je u nokdaunu od izbora. Bili su u potpunom rasulu pre izbora ali su animirali značajan broj ljudi i mislim da u medijskom mraku i bazakonju u predizbornoj kampanji 600.000 ljudi koji su glasali za Sašu Jankovića je veliki uspeh. Postoji kritična masa, i ne bih bio toliki pesimista. Ta energija izražava se u incidentnim situacijama, jer navikli smo na opštu laž i mimikriju. To je samo prividan mir ali ta energija se kod određenih tema budi i u kritičnom trenutku, kada Vučić napravi veću glupost od onih koje je napravio, ona će rezultirati većim protestima koji mogu da dovedu do promene vlasti. I Milošević je delovao nepobedivo, a sve se srušilo kao kula od karata. I ovaj mehur od sapunice će u nekom trenutku pući. Pitanje je da li će se to desiti na miran način, ili kao što je to bilo u našoj istoriji na neki ružan način. To, naravno zavisi od Vučića. Do sada mi nija davao razloga da poverujem da mirno može da ode sa vlasti. Mislim da su u svakom slučaju predsednički izbori dali vetar u leđa delu opozicije.

 

Šta treba još da se desi kada vidite da se kolega ubije na poslu jer živi bedno kao i svi, zar ih to ne natera da probaju nešto da promene, da pokažu solidarnost?

Dolazimo do tog ključnog odgovora. Strah. Vidiš kakav su ugovor potpisali sa Fijatom.

 

Ne, ne vidim ga jer nije objavljen.

Ali potpisali su da će dobijati tu crkavicu ali ne smeju da se bune do kraja Fijatovog ugovora sa državom.

 

Zato kažu da je to dogovoreni štrajk, u stvari?

Možda, alli zasigurno je to moralni poraz radnika. Kada sindikat potpiše da šta god se dešavalo nadalje u toj fabrici nećeš se buniti, potpisao si da ćeš biti ne samo poslušni građanin već poraznije, rob sistema.

 

Tih 1.000 dinara ne govori dovoljno o dubini siromaštva i bede u kojoj se Srbija nalazi?

Naravno i zato je jako dobro što je NIN otvorio tu važnu temu koja je možda i tema sledećih izbora i kampanja. Taj kapizalizam u svom najsurovijem obliku koga nema više ni u afričkim zemljama, a i u Kini odavno imaju bolja prava i plate. Ogromna tema za opoziciju koja ume da postavi prave teme a ne za opoziciju koja će se iscrpljivati temama koje Vučić nametne. To je tema za građane, ali je problem kako doći do onih koji nisu izašli na izbore.

 

Zašto se onda opozicija nije našla među radnicima, kao prethodno ni na protestima radnika, studenata?

Bojazan da ćeš ih time kompromitovati. Nekima od studentskihi vođa sam profesor i zvali su me da govorim i bio sam i na protestu Ne da(vi)mo Beograd. Rekao sam da ne mogu biti toliko  alergični na politiku. To je sada pitanje života i smrti. Nisu bili gadljivi na politiku ni studenti 90-ih, bili su i te kako uz opoziciju i nisu jedni drugima smetali, jedino je tako imalo smisla. Đinđić je pravio gomilu kompromisa, govorio sam i na tim mitinzima, video sam kako se svađaju, kako Vuk želi prvi da govori…

 

Zašto Vučić nije Đinđić?

Nema te kapacitete intelektualne, nema tu vrstu vizije. Vučić nije Đinđić jer dok je Đinđić doktorirao u Nemačkoj, Vučić je bio vođa navijača i tukao se po Maksimiru. Nemoguće je da takav čovek napravi toliku transformaciju za svojih 20 godina. Ljudi se tako ne menjaju. On sadrži u sebi taj mentalni sklop. Prošao je kroz najgrđu školu svog učitelja Vojislava Šešelja, u najsramotnije vreme osetio vlasti.

 

Ali isto tako ga se odrekao?

Odrekao ga se u smislu oceubistva kao što su se rimski imperatori međusobno ubijali da bi došli na vlast. Ja govorim o glavi, mehanizmu, idejama, lažima, manipulaciji, demagogoji, tu se ništa nije promenilo.

 

Poziv na dijalog tumačite kao alibi za podelu odgovornosti?

Zašto sam crtaš puteve i određuješ koliko će tunel da bude visok i sve radiš sam, a kada je vuna kićo, onda ajde braćo svi, svi ćemo izdati Kosovo, neću samo ja! Nema tu nikakve ideologije niti kod Vučića niti kod onih koji ga navodno brate, a štite svoje interese. Zamislite levičara Vulina?! Koji crni levičar iz đakuzija?! Pa taj levičar donese zakon o kome vi pišete o radnicima, o čemu pričamo?! Vlast je za sve njih očigledno strast. Uvezani su svi raznim biznisima. To tako funkcioniše, burazerski.

 


Izvori:

Podelite