Janković za Vreme: Ovako dalje ne ide, Srbija se uspravlja

Pokret vidim kao glavno uporište i tačku okupljanja nove generacije političkog delovanja, one koja će vratiti iskrenost, smisao i poverenje u politiku, državu, institucije. Računam na sve ljude opredeljene ka građanskom društvu socijalne pravde koji nisu činili zlo drugima. Imaćemo kao članove ne samo pojedince već i druge pokrete, stranke, političke i nepolitičke organizacije. Okupljamo se na vrednosnim, civilizacijskim osnovama.

Šta se promenilo u postizbornoj Srbiji, u odnosu na dane pre 2. aprila? Neki će reći da bi jednostavnije pitanje bilo “šta je isto”, uz odgovor da Aleksandar Vučić vuče i dalje sve konce u svojim rukama i tvrdi da nam je mnogo dobro, pokušavajući da ućutka svakog ko se usudi da kaže da nije tako. Šta je drugačije? Studentski protesti, novi pokret na političkoj sceni, tvrdnje većeg dela opozicije da su izbori za predsednika bili nelegitmni…

Sa Sašom Jankovićem razgovaramo o tome da li se i u kom pravcu nešto menja, kako on vidi proteste i šta oni znače za ovu zemlju, o razlici koja se primećuje među građanima Srbije pre i nakon izbora, o (više nego) upitnoj regularnosti samih izbora i kako te neregularnosti dokazati, o novoosnovanom pokretu – na koga računa, gde vidi pokret na današnjoj političkoj sceni i po čemu bi on trebalo da se razlikuje od postojećih stranaka – o budućim koracima koje će preduzeti i o tome zašto se ne treba plašiti niti odustati.

VREME“: Kada smo se pre nekoliko dana dogovarali za ovaj intervju, prvo pitanje koja sam htela da vam postavim bilo jeda li su ovi izbori završeni. Posle događaja koji su usledili, moje pitanje je sadašta i kako dalje?

SAŠA JANKOVIĆ: Izbori nisu završeni, već oteti. Aleksandar Vučić je silom prisvojio funkciju predsednika Republike i uopšte ga ne interesuje šta je nelegalno, a šta nelegitimno u tome što je uradio.

Postoji li način da se dokažu razmere izborne krađe o kojoj ste govorili? Da li ćete i šta po tom pitanju preduzeti u narednim danima?

Izborna krađa je dokumentovana, druga stvar je što dokazi ne mogu da se izvedu pred državnim organima jer su ti organi oteti još pre ovih izbora – dr Nebojša Stefanović je Vučiću pod noge bacio Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije i zauzvrat, u poslednjoj epizodi, dobio poljubac u teme.

Da li iko ozbiljan veruje da je snimak ubacivanja biračkih listića u Novom Pazaru u izbornu kutiju stvarno bio “šala” predsednika biračkog odbora? Ili da su se birački listići stvarno našli u biračkoj kutiji, a da presavijeni prethodno nisu prošli kroz otvor na njenom vrhu? Da li se u skupštinskom podrumu preko noći desilo preduskršnje čudo i u dva džaka 800 nepostojećih glasova za Vučića preobrazilo se u četiri? Kako bi to još trebalo dokazivati da je na televizijama sa nacionalnom frekvencijom Vučić bio deset puta prisutniji od svih ostalih kandidata zajedno. Je li se to samo meni učinilo da je zloupotrebljavao funkciju predsednika Vlade? Jesu li anketari javnog mnjenja sve vreme sasvim slučajno potcenjivali moje šanse? Ko još veruje da je iznajmljivanje aviona koštalo 200 evra? Jesu li ljudi izmišljali da im se preti otkazom ili otkazuju koncerti, ukidaju književne nagrade…? Nemojte da dalje, bar sami sebi, vređamo zdrav razum, ako nam to već svakodnevno rade Aleksandar Vučić i njegov tim lažnih doktora. Da sada ponudimo još 100 novih snimaka, dokaza i argumenata, odgovor vlasti biće isti – lažu Sorosevi, Nato, Dos-ovi plaćenici i izdajnici, ne verujete valjda ni njima, ni svojim očima i ušima, a ko poveruje i on je plaćenik, izdajnik i sprema rat, državni udar, destabilizuje ovako sjajnu situaciju. I pravi promaju da bi narod obolevao, toga se još nisu setili.

Vi nećete priznati rezultate izbora. Smatrate li da ako nekoliko opozicionih stranaka ne prizna rezultate, a sva je prilika da će biti tako, da to može da ima nekog uticaja, odnosnoda li se time nešto menja? I šta?

Ponoviću, Aleksandar Vučić nije demokratski, legitimno izabran za predsednika, već je tu funkciju prisvojio brutalnom institucionalnom, medijskom, finansijskom i fizičkom silom. Na prošlim izborima za predsednika Republike tadašnji kandidat vlasti Boris Tadić nije radio ono što je sada činio Aleksandar Vučić, već je pošteno izgubio, zbog čega su mu se oni verovatno smejali. To je ilustracija onog što se promenilo za ovih pet godina – dobili smo lažnu demokratsku vlast spremnu na sve i samodršca na njenom čelu. Koliko god da smo bili nezadovoljni Tadićem, on nije rušio sve mostove prema demokratiji. A šta se menja time što su sada protesti na ulici i što opozicioni predsednički kandidati osporavaju legitimnost izbornog rezultata – menja se putanja ove vlasti iz uzlazne u silaznu: na putu je ka ćošku. Treba da se potrudimo da tamo što pre stigne i usput napravi što manju štetu.

Govorili ste i pre izbora o potencijalnoj krađi, o ucenama i zastrašivanju građana, o gustini medijskog mraka kojem svi svedočimoJednom rečju, sve to ukazuju da takvi izbori teško da mogu biti regularni. Ipak, pristali ste da pod takvim uslovima učestvujete u njima. Zašto?

Takvi kakvi jesu, to su bili jedini izbori koje smo mogli da imamo. I bez mene bi bili održani, nekoliko lažnih opozicionara bi svejedno pravili privid njihove legitimnosti, međunarodna zajednica bi ih prihvatila. A mi ne bismo znali koliko je stvarno snažan otpor nasilju i laži. Takođe, želeo sam da pokažem da Aleksandar Vučić ne može da uguši baš svaku alternativu. Želeo sam da se građani ohrabre, da vide da isto misle i njihove komšije, kolege, da nisu sami, da nas ima. Trebalo je proveriti i pokazati i da građani Srbije nisu odustali od vrednosnih odrednica i civilizacijskih tekovina, da pravdu cene više od lažnih investicija. Čini mi se da je to učinjeno. Zato sam u izbornoj noći proglasio “pobedu”.

Kako vidite postizbornu Srbiju?

Naša zemlja nije ista posle predsedničkih izbora. Ljudima se vratio entuzijazam, volja da se aktiviraju i spreče budućnost Srbije bezvoljnih, razočaranih, odustalih, otišlih ljudi, zemlje koja odumire.

Sada, kada sve podvučete, da li mislite da ste negde u izbornoj kampanji pogrešili, da ste nešto mogli drugačije…?

Mnogo stvari je tehnički moglo da bude uigranije, ali mislim da u glavnim stvarima – iskrenosti, u vrednosnoj, a ne političkoj postavci kampanje, u odbijanju da se služimo prljavim trikovima, u nepristajanju na kadrovsku kombinatoriku i političke računice nismo pogrešili. Uzeli smo politički udžbenik za izbore u Srbiji, u kome je pisalo da ako želiš glasove, moraš lagati ljude, obećavati nemoguće, prećutkivati istinu, pričati svakom ono što želi da čuje, igrati sa proverenim igračima koji znaju sve “cake” i nemilice ih koriste… Pocepali smo taj otrcani, loš udžbenik i u hodu kampanje napisali novi, verujem pobednički.

Govoreći o izborima u jednom ranijem intervjuu kazali stemediji, uprkos svim pritiscima i finansijskim uslovljavanjima, mogli bi da, poštujući profesionalne standarde, doprinesu regularnosti izbora“. Kako vam to sada izgledakoliko su ova nadanja bila osnovana?

Mogli su, ali većina nije našla snage za to. Pratiće ih sramota i odgovornost dugo.

Da li mislite da je uopšte moguć dijalog sa režimskim medijima?

Da li je moguć dijalog istine i svesne, brutalne laži? I čemu bi služio – da se napravi grozni kompromis “laguckanja”, po receptu Veljinog “kraduckanja”? Ne, ljudi koji svesno čine zlo drugima treba da znaju da za ono što rade nema opravdanja, niti o tome ima dogovora.

Kada ste odlučili da oformite pokret, odnosno kako je došlo do odluke koja vas, nepovratno i na duge staze, čini političarem?

Pokret je prirodno, praktično spontano oformljen tokom predsedničkih izbora. Bio je jedan sastanak sa ljudima iz Apela 100 i tada sam im postavio pitanje: “Da li ste vi, odnosno da li smo mi bili hit za jedno veče ili smo, svesni u šta ulazimo, želeli da menjamo način na koji se u Srbiji živi? A to se ne može dogoditi učešćem na jednim izborima.” Dakle, pitao sam ljude od kojih se 90 odsto njih nije ranije bavilo politikom da li žele da uđu u sve ovo i svi do jednog su rekli da hoće i žele. Nisam od početka imao plan koji mora da se sprovede, pa da sam sve usmeravao ka tom planu, nego se dogodilo da su se naša razmišljanja i očekivanja poklopila sa razmišljanjima i očekivanjima drugih… Niko nikog ni na šta nije nagovarao.

A i da sam izabran za predsednika Republike, ova politička energija koja postoji bi opet trebalo da se kanališe, da dobije formu kako bi kroz tu formu mogla da menja stvarnost. Samo što to ne bih mogao ja da radim jer bih imao državnu funkciju, već bi radio neko drugi.

Gde vidite vaš pokret na političkoj sceni Srbije i na koga računate?

Pokret vidim kao glavno uporište i tačku okupljanja nove generacije političkog delovanja, one koja će vratiti iskrenost, smisao i poverenje u politiku, državu, institucije. Računam na sve ljude opredeljene ka građanskom društvu socijalne pravde koji nisu činili zlo drugima.

Kako će izgledati njegova unutrašnja organizacija, da li će se i u čemu razlikovati od postojećih političkih partija?

Imaćemo kao članove ne samo pojedince, već i druge pokrete, stranke, političke i nepolitičke organizacije. Okupljamo se na vrednosnim, civilizacijskim osnovama, u pojedinim nekim političkim stavovima biće moguće razlike, ali u vrednosnim ne. U strankama je uglavnom obrnuto.

Strahujete li od toga da će vas saradnja sa nekim ranijim kadrovima, iz nekadašnje vlasti, na određen način kompromitovati i da će se građani otuđiti od vašeg pokreta zbog toga?

Trudim se da se niko ko se zaista ogrešio o ljude ne nađe među nama, niko ko je svesno i namerno činio zlo drugima i ko je ogrezao u kriminal. Ovo će da bude novi pokret, ali ne bih odbacivao ljude samo zato što su u nekom periodu života imali istaknutu ulogu, a možda i bili žrtve pokušaja, uspešnih ili neuspešnih, diskreditacija. Prvo mi je zameren kontakt i saradnja sa Demokratskom strankom. Na poslednjoj konferenciji za novinare bilo je samo jedno pitanje – da li će se u pokretu naći i Nova stranka – a konferencija je trajala sat vremena, kazao sam da hoće, a onda je u najvećem broju medija to bio i naslov i glavna vest, kao da se samo o tome govorilo. Postoji potreba da se od nekih ljudi naprave najcrnji đavoli, a od nekih najveći anđeli, a kada se postavi pitanje šta je taj i taj toliko loše uradio, niko baš ne zna da odgovori.

Treba da rušimo takvu vrstu predrasuda, da polazimo od činjenica, a ne od predstava koje se danas jako lako stvaraju, a iza većine tih predstava odnosno njihovog nastanka leže neki neiskreni razlozi.

Postoji li mogućnost predizborne koalicije sa Demokratskom strankom na gradskim ili, eventualno, na još jednim vanrednim parlamentarnim izborima i kako će uopšte teći vaša dalja saradnja?

Verujem da će nam Demokratska stranka biti strateški partner.

Sledeći koraci?

Ponudićemo konkretan odgovor na blokadu institucija, pre svega Narodne skupštine, koju sprovodi vlast. Za Beograd ćemo pripremiti program posebno zasnovan na decentralizaciji gradske vlasti. Moramo pod hitno preokrenuti proces centralizacije Beograda (kao i Srbije) koji sprovodi Aleksandar Vučić, a u glavnom gradu po njegovom nalogu Siniša Mali. Malo-pomalo, baš kao što nestaje moć gradova i opština u Srbiji, gradske opštine u Beogradu svedene su na nivo niži od mesnih zajednica i građani u njima lišeni prava na lokalnu samoupravu – što je u stvari odlučivanje o pitanjima svog okruženja. Ali trudim se da više pričam o onome što je urađeno, nego da obećavam šta će biti, u ovom drugom već imamo svetskog šampiona bez premca.

U našem društvu se uočavaju dve krajnosti, naravno, veoma povezane, tačnije jedna proističe iz drugeali hajde da krenem od posledice. Prisutno je, što je očigledno i po rezultatima ovih izbora, odnosno velikom broju glasova koje je dobio Ljubiša Maksimović, nepoverenje u partije, u politiku i političare, te pokušaj da se rešenje sistemskih problema traži izvan samog sistema. Koje se zamke u tome kriju? Čime se i kako ipak boriti protiv takvog stava? Ima li tu i dobrog nečeg?

Razumljivo je razočaranje ljudi u državni i politički sistem, a njih čine institucije i političke partije – i jedno i drugo nas je toliko puta izneverilo, razočaralo, prevarilo. Međutim, sem ako neko baš sada ne otkrije spektakularni novi model organizovanja države i političkog života, moraćemo ipak da iznova radimo na postojećim osnovama, izvlačeći, naravno, i pouke iz gorkih iskustava i prilagođavajući nove modele tako da se bar ta iskustva ne ponove. Drugim rečima, Beli Preletačević je sjajna parodija, satira i ogledalo apsurda za državu, ali ipak nećemo parodiju, apsurd da ozvaničimo kao institucionalno rešenje. Jer parodija je korisna ako je u službi ozbiljnog rešenja, u protivnom je samo sprdnja i mlade ljude u krajnjem odvraća od aktivnog učešća u političkom životu. Luka Maksimović se u jednom momentu bavio ispravnošću pijaće vode u Mladenovcu. Sa njim želim da razgovaram, a Belom mogu samo da se (gorko) smejem.

A sa druge strane, da se vratimo na uzrok, kako izbeći opasnost partokratije, svođenja članova stranaka na pijune koji glasaju, govore, rade isključivo kako im lider i uski stranački vrh narede. Zašto je, po vašem mišljenju, u tolikoj meri kod nas zastupljena ova vrstastranačke discipline“, da ne kažem jednoumlja?

Očigledno da je teško naći pravu meru između demokratičnosti i discipline. Srbijom sada vlada autokratska vlast, užasno efikasna u svojoj isključivosti – ako Vučić kaže da godina od sutra ima 100 dana, svi u SNS će se zakleti da je tako (a koalicioni partneri da nikad nije ni bilo drugačije) i tako će se ponašati bez obzira na kalendar i astronomsku nauku. Logično je pomisliti da odgovor na takvu stranačku vojsku mora da bude disciplina sa druge strane. Čini mi se, međutim, da bi takva strategija ipak bila pogrešna, jer se okupljaju slični, a najisključiviji su se već okupili na drugoj strani, te u nadmetanju po tim pravilima moj tim svakako ne bi pobedio, niti bi želeo da u tome pobedi. Zato verujem u organizaciju ljudi koja ostavlja više prostora za individualizam. Ali tek će se videti da li sam i koliko brzo u pravu.

Verujete znači da ćete u pokretu istovremeno izgraditi unutarstranačku demokratiju i efikasnost?

Pratite pa ćemo videti da li smo i kako rešili taj problem.

Šta je po vašem mišljenju dovelo do ovog studentskog protesta? Da li vas je iznenadio?

Galopirajuća autokratija, očigledno u pravcu diktature je uzrok protestima. Očekivao sam ih i ranije. Baš nam dosta treba.

Kako procenjujete domete protestau šta bi mogao da se pretvori i šta bi mogao da znači za građane Srbije?

Protest može ili privremeno da zamre zbog nedostatka političke završnice ili, što se nadam i verujem da će se desiti, da vremenom dobija na “definiciji” i snazi. Toga se Aleksandar Vučić plaši i čini sve da protest razbije. Kad kaže da protest podržava i da bi voleo da traje deset godina, to znači upravo suprotno, uvek je tako i to već i vrapci znaju. Plaši ga se toliko da ne sme da naredi SNS-u da autobusima ljude dovede na kontraskup, jer zna da bi tek to iritiralo i zainatilo one koji protestuju slobodnom voljom.

Kako vam izgledaju postavljeni zahtevi?

Sjajno. Živimo u zemlji u kojoj su građani dovoljno osvešćeni da traže institucije i ljude od integriteta u državi. Ne traže povišicu, pojeftinjenja, manji porez, zaposlenje, već funkcionalnu državu, dakle shvataju da samo u njoj mogu očekivati rešavanje nabrojanih životnih potreba, ona je uslov za sve drugo.

Gospodine Jankoviću, da li ste se plašili nasilja tokom izbornog procesa i da li ga se plašite sada?

Ne. Pretnje nasiljem više nemaju nikakav smisao jer to ova vlast radi sve vreme. A ni strah, jer je sasvim jasno da što se čovek više plaši i uzmiče, nasilje biva sve jače, strah ih ohrabruje da idu sve dalje. Zato smo bez straha.

Ali da li je postojao neki trenutak u kojem ste prelomili i kazalisad idem dalje, šta god da se dogodi“? Medijska kampanja protiv vas je mesecima bila, u najmanju ruku, mučna. Čini mi se da je ljudski bilo uplašiti se od svega toga i pomislitišta mi je ovo trebalo u životu“.

Imao sam vrlo specifičnu dužnost – bio sam zaštitnik građana. I šta god ja tada osećao, nisam imao pravo da se sklonim jer je mnogo očiju bilo uprto u mene. Moj je posao bio da ulijem ljudima veru da se sa državnom nepravdom i zloupotrebom mora boriti i može izboriti. Poslednje što sam smeo bilo je da na sopstvenom slučaju popustim, ljudi bi rekli: “Nema smisla, ne može se, on je taj koji je trebalo da nas od toga štiti – ako je zaštitnik građana popustio pod nepravdom, kakve šanse imamo mi?” Najteži vidovi pritisaka na mene, inače, nikad nisu ni doprli do javnosti…

Dalje, imao sam mnogo bolji položaj od mnoštva drugih žrtava državnog mraka, mogao sam kako-tako da doprem bar do dela javnosti. Mnogi nisu imali nikakvu šansu protiv sistema, medijske, pravosudne mreže, potonuli su bez glasa… Samim tim sam imao i dužnost da vodim tu bitku, zbog svih onih koji ne mogu.

Pretpostavljam šta ćete mi odgovoriti, ali moram da vas pitam: s obzirom na to kroz šta ste sve prošli tokom predizborne kampanje, a i ranije, kroz tabloidnogtoplog zecai s obzirom na sve ono što se događa u ovakvoj današnjoj političkoj areni, zapitate li se nekadada li vredi?

Prošetate li sa mnom ulicama Srbije, ali evo za vikend sam doživeo i – BiH i Crne Gore – znali biste, kao što već znate, da vredi i te kako. Srbija posle ovih izbora više nije ista. Vraćamo osmehe na naša lica. Prvo ćemo se dobrano pomučiti, to je sasvim jasno, ali je isto tako jasno da ovako dalje neće ići, da je prekardašilo. Srbija se uspravlja.

Još ovokako ste se osećali drugog aprila, oko devet, deset uveče?

Bilo je mnogo razočaranih koje sam tešio, nisam imao kada sam da se prepustim razočaranju, ako na to mislite. Bez obzira na to što su znali koliko će biti teško, svesno ili podsvesno, ljudi širom zemlje, ali i regiona su se nadali da je moguće probiti obruč laži, ucena i manipulacija. Razočaranje dolazi od saznanja da je propuštena šansa da se nešto odmah promeni, da iskoristimo prvu priliku. Do naredne će se svakodnevno dešavati nepravde, lomiti ljudske sudbine, tonućemo još dublje i još duže odatle jednom izlaziti. Životi prolaze, svaki dan ovog živog blata je nepovratna šteta za svakog pojedinačno i za celu naciju.

 

Text: Vreme

Naslovna fotografija: Aleksandar Nakić

Fotografije iz teksta: Marija Janković / Vreme

Podelite